Sećanje Srđana Tešina na Davida Albaharija: Zbogom, Učitelju!

David nam se jada kako trenutno u stanu ima nekakve majstore i kako ga je jedan od njih, videvši prepune police s knjigama, upitao čime se bavi. David mu reče da je pisac, a majstor će saosećajno na to: „Šta ćete, gospodine, mora neko i to da bude!“

Ovu anegdotu David je ispričao bez imalo ironije ili sarkazma. Po njemu, majstorova konstatacija je predstavljala najtačnije određenje uloge pisca u savremenom konzumerističkom svetu.

Velika evropska zvezda: David Albahari je imao više paralelnih biografija. Bio je pesnik, pripovedač, romanopisac, esejista, bajkopisac, pisac za decu, prevodilac, urednik, antologičar, disk-džokej, akademik, inicijator peticije za legalizaciju marihuane, zakleti postmodernista, predsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, pacifista… Što se mene tiče, on je moj Pisac i Učitelj!

Ne postoji pisac kog sam više citirao u svojim knjigama i koji je svojim delom više od bilo kog drugog autora uticao na mene. U poslednjem pismu koje sam mu poslao, napisao sam: „Hvala Vam na svim lekcijama o čitanju i pisanju kratkih priča koje sam od Vas naučio!“ Pokušavam da iščupam iz sećanja trenutak kada smo se upoznali, ali mi ne uspeva.

Imao sam dve godine kada je on objavio „Porodično vreme“ i dvadeset četiri godine kada sam objavio svoju prvu knjigu, a David roman „Snežni čovek“. Godinama smo intenzivno sarađivali: pisao sam o njegovim knjigama, radio intervjue s njim, objavljivao sam mu priče u časopisu „Severni bunker“ ili u antologijama koje sam priređivao; i on je mene objavljivao, pa mi čak i donosio knjige iz Kanade prema spisku koji bi napravila moja prijateljica Tanja, prevodilac s engleskog.

Prošle godine naši romani su se našli u finalu NIN-ove nagrade, a nakon odluke žirija, moja žena je rekla (što je jedan portal iskoristio za naslov članka): „Podelio si glas sa slavnim Davidom Albaharijem! Malo li je?!“

Poslednji put smo se sreli na Sajmu knjiga. (Obično smo se i sretali na Sajmovima knjiga. Posebno će mi u sećanju ostati onaj u Lajpcigu, na kom je David bio tretiran kao nesumnjivo velika evropska zvezda.) S obzirom na to da više nije mogao da piše rukom, umesto posveta je „udarao“ pečate sa svojim faksimilom.

Pitao me je da li na putu za Kikindu prolazim kroz Zemun i da li može moj prijatelj-vozač da ga odveze do kuće. Moj drug Marko je posle pričao: „Niko mi u Mokrinu neće verovati da sam vozio Davida Albaharija i čak mu pomogao da ode do stana!“

Albaharija sam najpre upoznao kao antologičara. Njegove „Najkraće priče na svetu“ i danas su moja „pripovedačka Biblija“. „Cink“ sam kupio 1988. godine. Njegove knjige su otad najzastupljenije u mojoj biblioteci. (Juče sam fotografisao sve Davidove knjige. Barem sam tako mislio. Ispostavilo se da sam dve „zaboravio“: jednu čiji sam nastanak inicirao i jednu koju smo nas dvojica priredili, a koja je prevedena na engleski.)

Po-etika: U vreme kada sam započinjao književnu karijeru pričalo se o latentnom sukobu između postmodernista, čiji je izraziti predstavnik bio David, i pisaca stvarnosne proze.

U jednom intervjuu upitao sam ga da li je bilo takvog sukoba? Ovako mi je odgovorio: „Sećanja varaju, ali danas sam sklon pomisli da je navodni sukob između postmodernista i pisaca stvarnosne proze više legenda nego stvaran događaj.

Možda su ponekad sevnule neke varnice, bilo je katkad polemičkog koškanja, međutim, ne pamtim nikakav sukob širih i značajnijih razmera. … Najveći gubitnici u svemu tome su pojedini pisci kojima je prilepljena jedna ili druga etiketa iako oni, u suštini, stvaraju izvan okvira čisto stvarnosne ili postmodernističke proze.“

Otuda valjda i dolazi uvreženo mišljenje da je Albahari pisac „prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza“. Ovu tvrdnju, naravno, demantuju njegovi brojni čitaoci, poštovaoci i književni sledbenici u Srbiji, sa prostora nekadašnje Jugoslavije, Evrope i sveta.

Njegove knjige su objavljene u najvećim svetskim izdavačkim kućama, prevedene na gotovo sve evropske jezike i za njih je nagrađen mnogim domaćim i evropskim književnim nagradama. Pametnom dosta.

On je verovao da je pravi pisac nevidljiv, odnosno, da u javnosti može da se pokaže samo osoba koja se predstavlja kao pisac. Pisci postaju, tvrdio je, žrtve osoba koje nastanjuju.

Otuda i uverenje da ima nečeg kišovskog u Albaharijevoj poetici. Ni on, kao ni Kiš, ne razdvaja poetičko od etičkog. Inače, u tom prastarom intervju koji sam naslovio prema amblematskoj Albaharijevoj rečnici: „Masi je jedino važno da ima vođu“ on je govorio i o pomeranju fokusa s njegovih tipično postmodernističkih tema na društveno angažovanije teme: „Sigurno je da su zbivanja u našoj bivšoj zemlji – tačnije rečeno: u našim bivšim zemljama – uticala na izvesne aspekte moje poetike, ali za mene je pisanje o pisanju i dalje glavna tema, samo što je malo sakrivena iza stvarnosti koja je upala u moju prozu.

… Ratovi su doprineli da očvrsnu neka moja uverenja, formirana još tokom hipi ere i šezdesetih godina. Ima onih koji će reći da su ta uverenja naivna spram okrutne realnosti našeg sveta, ali to mi ne smeta. Naivnost, bar u jednom aspektu bića, uopšte nije loša za pisca.“ Tako ćemo i da ga pamtimo: kao brižnog, dobroćudnog i naivno nevinog, što je on uistinu celim bićem i bio.

Pisati uprkos mraku: U jednom pismu sam mu se požalio na nevolje kojima sam bio izložen, na šta me je on očinski posavetovao: „Razloga za brigu svakako ima i delim to osećanje sa Vama, i u isto vreme u tim razlozima vidim i deo razloga za pisanje bez obzira na to što nas na kraju čeka ono foknerovsko osećanje neuspeha.

Onda u tom osećanju treba potražiti ponovo novu mogućnost da se nešto novo kaže, makar na isti način. A uvek će biti generacija koje će želeti da koče i uvlače u mrak, i sve što mi, kao pisci, možemo da uradimo jeste da to – onako kako ko ume i želi – kažemo.“ Pisati uprkos mraku, to je imperativ, Učitelju!

Prihvatio sam njegove teze o tome da „pisac može da piše o svemu i svačemu, o bilo kakvom poslu ili zanatu, osim o svom spisateljskom iskustvu“ i „da je pisanje kretanje kroz već napisano“.

Otuda i moja fascinacija njegovim autopoetičkim tekstovima. Osim što njegove kratke proze predstavljaju sam vrh srpske književnosti novog doba, on je i jedan od najboljih tumača kratke priče kao žanra.

On pravi razliku između prave i lažne priče, pa kaže: „jedine prave priče su one koje ostaju nezapisane“ ili „priča je, odavno je to neko rekao, odsustvo priče.“

Po njemu, pripovedanje je zavaravanje, a glavni kvaliteti priče leže u njenoj odsutnosti (usled sažetosti do nivoa atoma, ali i zbog nezapisanosti) i sposobnost da laže (jer je privid privida). Njegova najkraća i najsažetija priča je „Usamljenost“, i ona, u sedam reči, glasi: „Ponekad, dok hodate, prate vas mnoge životinje.“

David i ja smo priredili „Starost“ (pre toga smo sarađivali na antologiji „Poslastičarske priče“ i na njegovom izboru priča savremenih srpskih pripovedača objavljenih u kanadskom magazinu „Culture Bridge“). U predgovoru naše antologije je zapisao: „Ne sećam se više kako smo Srđan Tešin i ja uopšte dospeli do teme starosti, ali ubrzo smo shvatili da je od tog trenutka tema starosti postala jedna od dominantnih tema naših razgovora.

Naši razgovori, tačnije rečeno, naša česta razmenjivanja elektronskih poruka u kojima smo – onako, starački – raspredali o svemu i svačemu, sve češće su postajali svojevrsne tabele podataka o tome ko je star ili kako se postaje star.

Posebno nas je privlačilo pitanje o tome kada pisac postaje star, odnosno, da li uopšte postaje star ili je to kod pisaca nešto što nije povezano sa starošću tela već sa starošću duha?“ Ne brini, Davide, ti ćeš zauvek ostati večiti dečak srpske književnosti!

Autor je pisac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.