Deca Gebelsa

“ Taj isti list je 11. juna na svojoj internet stranici objavio tekst o predstavljanju dvaju knjiga Miodraga Majića, pod naslovom „Sudi Srbiji na američkoj N1, a oslobađa zlikovce iz Gnjilana: Šapčani izviždali sudiju Majića, a njegovu knjigu ‘U ime naroda’ nazvali ‘U ime Amerike’?!“

U kojoj su korelaciji ova tri događaja? UNS je pomenutim saopštenjem pokušao da pošalje poruku da je njegov zadatak da stanje medijskih sloboda u Srbiji popravlja između ostalog i tako što će na principijelan način zaštititi bilo koji medij – pa tako i onaj otvoreno provladin – koji bi došao pod neprimeren udar bilo kog nosioca vlasti – pa tako i onog na lokalnom nivou. Istovremeno, zamenik glavnog urednika medija koji je uzet u zaštitu se, u drugoj prilici, povodom kritike Saveta za štampu zbog neistinitog izveštavanja pilatovski upitao: „ko je taj koji kaže šta su lažne vesti, a šta nisu?“ I još je dodao, koje su to „institucije koje donose te sudove da li su neke vesti lažne ili nisu“? Na taj način je nedvosmisleno poručio da je, što se tiče uredništva lista Alo, potpuno bespredmetna i besmislena prva odredba Kodeksa novinara Srbije koja glasi: „Obaveza je novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost“.

Istinitost izveštavanja, međutim, nije uvek relativna stvar, kako to želi da predstavi zamenik glodura lista Alo. Lako je, recimo, utvrditi da su već reči iz naslova napred pomenutog izveštaja sa književne tribine Miodraga Majića notorna laž. Da sudija nije izviždan od strane Šapčana mogu i sam da posvedočim, jer sam bio jedan od onih koji su govorili o njegovom romanu Deca zla i zbirci blogova U ime naroda. No, čitaoci ne moraju da veruju meni na reč. Dovoljno je da posete youtube kanal Šabačkog pozorišta, odgledaju snimak tribine i sami se uvere koliko tačno je javnost izvestio anonimni autor lista Alo. I ostatak teksta vrvi od izmišljotina. Na primer, autor iznosi tvrdnju da sudija Majić „promoviše čak dve svoje knjige iz svoje sudske prakse“, iako se nijedna od njih ne bavi aktuelnim sudskim slučajevima. Takođe, autor zaključuje da je „prevršilo meru dobrog ukusa i sudskog morala“ to što „izdaje knjige aktivni sudija“, iako se uvidom u sudijski Etički kodeks lako može ustanoviti da „sudija može obavljati aktivnosti koje nisu povezane sa obavljanjem sudijske funkcije“ kao što je „učešće u … literarnom i umetničkom radu“ (čl. 5).

Sve rečeno znao je verovatno i anonimni tvorac teksta, ali njegov cilj i nije bio da tačno izvesti čitaoce. On se, zapravo, služio strategijom kojoj pribegava sve veći broj provladinih medija, zbog čega, između ostalog, izveštaj Fridom hausa i izgleda tako kako izgleda. Strategija je prosta: prilikom ocrnjivanja svakog koga je aktuelna vlast u Srbiji obeležila kao neprijatelja, sto puta se ponovi laž, kako bi ona na kraju postala „istina“. Kadgod se pribegava toj strategiji, računa se s tim da je dovoljno istu „vest“ preneti na nekoliko mesta (tako je ova o književnoj tribini objavljena još i na portalu Embargo.rs i na sajtu RTV Pink), pa će efekat biti postignut, jer građani po pravilu neće pribegavati opsežnoj istrazi da li su iznete tvrdnje tačne ili ne. No, to i nije dužnost čitalaca/gledalaca – oni bi trebalo da budu zaštićeni obavezom novinara da istinito izveštavaju. Kada, međutim, određeni listovi, portali i televizije permanentno krše tu fundamentalnu etičku obavezu, pribegavajući strategiji na kojoj je Gebels ustrojio svoje Ministarstvo za narodno prosvetljenje i propagandu, postavlja se pitanje da li se oni uistinu mogu nazivati medijima i novinarima i da li, kao takvi, treba da uživaju zaštitu esnafskih udruženja ili bi blagovremeno trebalo da budu prepoznati kao oni koji su bespovratno obeščastili novinarski poziv.

U vezi sa tim, valja se podsetiti još jedne poznate izreke koja se pripisuje Gebelsu, a glasi: „Jedan od najapsurdnijih aspekata demokratije zauvek će ostati … činjenica da je ona svojim smrtnim neprijateljima ponudila sredstvo kojim je mogu uništiti.“ Savremena predstavnička demokratija počiva na slobodnim medijima koji se rukovode nalogom tačnog i nepristrasnog izveštavanja. Izbori imaju malo smisla ako se građani o određenim programima, ljudima i partijama ne izjašnjavaju na bazi pouzdanih informacija kojima raspolažu. Veza između medijskih sloboda i autentično demokratskih institucija se jasno ističe i u uvodnim rečenicama izveštaja Fridom hausa. Stoga je jasno da oni akteri koji se zaklanjaju iza statusa medija i novinara, a u svom delovanju beskrupulozno gaze načelo istinitog izveštavanja, ne rade ništa drugo do zloupotrebljavaju garantovane slobode da bi potkopali ionako krhke temelje srpske demokratije.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu