Deca u kandžama administrativnog zla: Autorski tekst majke učenika OŠ „Vladislav Ribnikar“ koji je šest godina išao u razred sa dečakom osumnjičenim za masovno ubistvo

Zlo određujemo kao postupanje koje nepravedno ili nepotrebno izaziva patnju, bol ili smrt drugog ljudskog bića. Zlo je ono što se 3. maja dogodilo učenicima u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu.

Administrativno zlo je etički koncept koji predstavlja postupanje javnog službenika na način koji jeste u skladu sa onim što je propisano, ali je istovremeno i fundamentalni izazov etičkim osnovama na kojima počiva javna služba. Administrativno zlo je ono što se od 10. maja događa učenicima ove škole koji su preživeli užasan događaj nedelju dana ranije. A ovo zlo vrši država, nad žrtvama, i nema ikakvih naznaka da će prestati.

Nakon užasnog, tragičnog događaja, Krizni štab je donosio odluke bez bilo kakvih konsultacija sa roditeljima. Kada je Savet roditelja tek počeo sednicu kako bi te odluke korigovao, roditeljima su poslati imejlovi sa sadržajem koji je tu sednicu obesmislio. Više od dva sata pre nego što je sednica Saveta roditelja završena, mediji su već objavili odluku direktorke škole o „Rasporedu aktivnosti“ koja jednoznačno uspostavlja kontinuitet viktimizacije đaka „Ribnikara“.

Deca su stavljena u situaciju da ili ostanu kod kuće, i na taj način budu izolovana, ili da se vrate u školu već sutradan ujutru. U istu zgradu! U zgradu u kojoj su i dalje vidljive rupe od metaka. U zgradu gde deca vrlo dobro znaju na kojim mestima je obrisana krv njihovih osam školskih drugara kao i Draganova krv, koji je radeći posao obezbeđenja u školi voleo našu decu i brinuo o njima do svog poslednjeg udaha. U zgradu koja je delima dečaka odraslog s našom decom postala gubilište nevinih, postradalih ni u ratu niti u nekom sukobu, već u školi. Nepojmljivo.

Od zvanične retorike o podršci deci i roditeljima, nije bilo ništa, jer smo u svega nekoliko dana došli do prisile nad decom. Uvažavaju se samo neke emocije, samo neke potrebe, samo neka prava i samo neke vrednosti. Došli smo dotle da deca koja žele da budu sa drugarima i nastavnicima u školi to mogu da urade samo ekskluzivno, ako dođu u istu zgradu u kojoj se odigrala tragedija. Deca i roditelji koji bi želeli psihopodršku, to mogu da dobiju samo u školi, u toj prokletoj zgradi.

Došli smo dotle da bi sad trebalo zagovarati inkluziju svih žrtava. Jer se država odjednom setila svojih zakona! Zbog procedure javnih nabavki i procedure o polaganju završnog ispita onemogućava se efikasno renoviranje školske zgrade i diskreciono odlučivanje za sadašnje osmake i sedmake koji su neposredno pogođeni u tragediji.

Ta država u kojoj se inače lex specialis donosi u magnovenju, „ako se to Vladaru svidi“, ta država koja krši sopstvene propise i dovodi u pitanje same temelje pravne države, ta država smatra da je u ovom slučaju neophodno striktno se pridržavati zakona, jer je važnije unesrećiti 1.070 dece u školi „Vladislav Ribnikar“ nego otkriti da je car go.

Jer car nema potrebnu etičku kompetenciju niti je spreman da preuzme odgovornost za svoje etičko rasuđivanje kako bi što pre omogućio početak obnavljanja života, podršku deci koja su najvažniji resurs svakog društva, pa čak i onog u kome neometano divlja neoliberalizam, jer – uloga društvene reprodukcije, bla, bla, bla.

Ono čega se država nije setila, iako se u svetu to smatra dobrom praksom, jeste da opredeli neki prostor u blizini škole kao alternativnu lokaciju za decu iz „Ribnikara“ i njihove nastavnike, koja neće predstavljati logistički problem roditeljima zbog udaljenosti u odnosu na prvobitnu školsku lokaciju. A takva lokacija postoji, u parku Tašmajdan, na mestu gde deca rado borave, mestu koje se višedecenijskim organizovanjem smotre „Radost Evrope“ kao i raznim kreativnim programima koji se odvijaju tokom cele godine gotovo nameće kao optimalan prostor za oporavak dece sa iskustvom đaka u školi u kojoj se desila užasna tragedija.

Elementarna društvena solidarnost nalaže da se prostor Dečijeg kulturnog centra stavi na raspolaganje ranjivoj deci. Prilagođavanje tog prostora da primi decu i nastavnik iz „Ribnikara“ sa podrškom, na nekoliko meseci, nikako ne bi smelo da se upotrebi kao argument da je reč o nemogućoj misiji. Zašto Krizni štab ne pominje alternativnu lokaciju za boravak dece iz „Ribnikara“? Zato što se ne uklapa u proklamovni početak „normalizacije“ samo nedelju dana nakon tragedije? Koji li su to genijalci iz Kriznog štaba smislili, neka im je normalno sve u 16.

Ono što administrativno zlo čini različitim u odnosu na opšti fenomen zla je činjenica da je njegova pojava najčešće maskirana usled čega postoji privid da oni koji čine zlo postupaju u okvirima svoje organizacione funkcije. Štaviše, u okolnostima koje predstavljaju moralnu inverziju, ljudi lako upadaju u postupanje kojim čine administrativno zlo pri tom verujući da postupaju ne samo ispravno, nego u skladu sa zahtevom da čine dobro.

Upadljivo nedostaje dijalog o vrednostima u svim razgovorima „struke“. Kao izuzetak u tom smislu izdvojili su se samo psihoterapeuti koji su u javnosti govorili o uzrocima i pravcu za izlazak iz krize u kojoj smo se kao društvo našli. Oni znaju da integritet ličnost zavisi od vrednosti i da je uzrok ove tragedije, suštinski, sociološke, a ne psihološke prirode.

Ja-pa-ja vrednosni kod je ono što je njen neposredan povod. Zar nismo ništa razumeli, ništa naučili? Institucije postoje da bi regulisale društvene transakcije, što se odnosi i na otklanjanje pretnji koje pojedince i zajednicu ugrožavaju. A insistiranjem na sprovođenju administrativnog nasilja nad neposrednim žrtvama zločina u školi institucije potvrđuju dominaciju kulture nasilja. Ovakva distorzija u sistemu vrednosti potkopava državu iz temelja.

Za promenu je potreban diskontinuitet, i to ne samo sa vladajućom kulturom (ne)sećanja.

Autorka je viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu