Deci je idol Petar Maraš, a ne Raša Popov

I zaista, odavno nisam sreo tako umiljato stvorenje, što je prilično uzdrmalo moju stereotipnu tezu o krvoločnim i miroljubivim psima.

-Koji je recept, upitah ga, češkajući Kaju ispod vrata.

-Recept, hm, jednostavan je, odgajana s ljubavlju i pažnjom, bez momenata usađivanja agresije prema bilo kome. To i od lava napravi jagnje…

U Mokrinu je od strane četiri golobrada mladića skoro do smrti pretučen pedesetdvogodišnji muškarac.

Kako i dolikuje trendu, sve je propraćeno snimkom, u kojem, kao bazični motiv, dominira potreba da za krvlju i ponos koji ista izaziva kod vinovnika napada.

Mokrinska mladost idola ne vidi u Raši Popovu. Mokrinska mladost je Petar Maraš.

Kako da ih krivimo, stvorio ih je sistem kontinuiteta radikalske misli na području grada kojem ovo selo pripada!?

U Kikindi je drogu moguće kupiti na svakom ćošku. Od kafića, preko sportskog centra, do gimnazije.

Vikend izlaske karakterišu tuče, koje započinju reakcijom „junaka“ dokumentarnog filma „Vidimo se u čitulji“, to banalno- Zašto me gledaš!?

Pedesetak fizionomijom sličnih osoba na vaskršnje jutro, na trgu ispred crkve, deli jaja ukrašena nalepnicama „Za našu decu“.

Za decu ili zveri?

Šta vaskrsavamo u njima?

Teško je gledati grad koji voliš, kako tone, poprima obrise sveta kreiranog po principima Vojislava Šešelja.

Teško…

Nekada bih citirao Savu i rekao zbogom. Zauvek.

Ali ne mogu, žao mi sova.

I dece, dok još ima nade da ne postanu „naša“…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.