Dečji bir fest

Ovde se AV ne pojavljuje a i zašto bi, a ja jedva čekam da se pojavi Nenad Jezdić, prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta koji će nam kao da igra Hamleta izgovoriti onu čuvenu „to be or not to be“, biti il ne biti, pitanje je sad, podtekstom, a u stvari reći: „Ma nema tu šta da se pita, ima da pijete kao laFovi pivo jer smo mi naslednici najvećeg svetskog dramatičara“.

Zatim ide spotić o ulošcima. Toliko su meki, upijajući, opijajući skoro 24 sata da ih i muškarci požele.

Pa, ponovo pivo. Znameniti Joksimović, rodom iz Valjeva, izdajica jedna, jer je valjevsko pivo čuveno čak do rampe Ibarske magistrale, pije pivo iz Slovenije dok jedan Bosanac, pjevač, na rez iz drugog plana kaže: „Ma sve je to džidži midži“). Da ili ne?

Posle ovih poprilično potrošenih sekundi našeg kratkog života, nekoliko velikih shopping molova uveravaju nas „da smo jedna porodica“, druga – „mi smo Titovi Tito je naš a krastavac je na popustu“ treća – „sve za vaš džep“.

Konačno, ne trepćem, skoro ne dišem, gledam „širom zatvorenih očiju“, i gutam: „Sve što raste htelo bi da raste“. I lepo vidim da je maštoviti reditelj ovog spota spojio reči sa slikom čaše u kojoj pivo raste. Dalje ide tekst: „Sve što leti, htelo bi da leti“, i vidim, pravi đavo je režiser, bolji od Kusturice i Felinija, kako jedna sredovečna dama, koju s leđa jedan sredovečni statista pridržava da sa nekog novobeogradskog krova zaista ne poleti.

Scena se pretače sa slikom iz pozorišta gde hor ponavlja refren, „…I treba da raste“, zatim jedan mecosopran sa kacigom na glavi koje su nosili srednjovekovni riteri. Završava se krajnje dramatično, tako što vidimo dva lika koji sede u trosedu neke račve na dudu i piju pivo jedne beogradske industrije piva koja je ovo debelo platila.

Rat gospodo. Rat pivara! Reklo bi se olako.

Ma jok! Priprema se DEČJI BIR FEST pa je ovo najava iz potaje da zaintrigira gledalaštvo i buduće potrošače.

Znači, počelo je. Prvo pivo za naš naraštaj, zatim, verovatno sledi vinjauk ili rakija, a u stvari sve se svodi na „beton“ i svice, pivo koje raste i treba da raste a koje se seče sa nekom žestinom u ime mladih pivopija I budućih alkosa.

I sve bi to bilo, groteksno, da nije reč o prvim rečima himne „Radosti Evrope“ najznačajnijeg evropskog dečjeg festivala koji je osnovala Donka Špiček a pripomogao Milan Vukos, koje sam ovih dana posetio u parceli 777 zaslužnih građana i lično se uverio kako su se oboje „okrenuli“. Bilo je to žestoko vreme za Srbiju, kada su nas sa svih strana šeketali i pljuvali, u Beograd je došla mladost iz skoro cele Evrope da pokaže da se može lepše i drugačije živeti bez obzira na veru i način života. Poznanstva koja su tada stvorena, čvrsta su do dana današnjeg, jer se domišljata urednica dosetila da će boravak dece u stanovima vršnjaka na Čukarici, Vračaru, Starom gradu, et cetera, doprineti bržem zbližavanju. I tako bi.

Međutim, ja mislim da ta beogradska industrija piva koja je krenula u bespoštedni rat sa ostalim pivarima iz Srbije i inostranstva, u stvari, priprema CHILDREN’S BEER FESTIVAL, na kome će nastupiti Sanja Ilić, čiji je otac komponovao muziku za Himnu, jer je kao naslednik autorskih prava uzeo lovu od pomenute beogradske industrije piva. I Miša Radović, sin Velikog Duška Radovića koji je takođe strpao evriće u džep, o Mišo moj, druže, imaš li poroda, i gde će započeti nova era uvođenja naše mladosti u pravi život, život koji ih očekuje. Jedino je kratkih rukava ostala LJiljana Laković čiji je otac, Dragan Laković, velika glumačka i dečja zvezda, iz srca otpevao Himnu sa Kolibrićima Milice Manojlović. Direktor Dečjeg kulturnog centra gospodin Dragan Cale Marić, mora da donese odluku: hoće li preći na pivo ili će piti samo žestinu.

Gospodine Sanja i dragi Mišo – de će vam duša!?

Ili, kako je napisao moj drug Bane Cvetković:

SVE ŠTO RASTE HTELO BI DA RASTE

SVE ŠTO CVETA HTELO BI DA CVETA

BEŠE NEKAD HIMNA DECE SVETA

RASTU DECA, CVETALI MLADIĆI

SVOJU PESMU POSVETIŠE PIĆU

PA SAD HIMNA ISTINA JE ŽIVA

POSTA SIMBOL INDUSTRIJE PIVA.

Autor je filmski kritičar i radijski voditelj