Deficit duhovnosti i ljudskosti

Što manje energenata, što izrazitije nepovoljne klimatske pomene, što dublja i raširenija beda, što više „prljavog“ novca i oružja – to manje prava, morala i čestitosti. Deficit duhovnosti i ljudskosti već je izvesno vreme razastrt na planetarnom „stolu“. Dok se prava partnerska ljubav potiskuje i guši, pretvarajući se u trku za interesima koji su joj izvorno apsolutno tuđi.

Strah od boga slabi, splašnjava verovanje u postživotno lelujanje duše – kao da je na delu „ateizacija“ brojnih crkava?! Sveto se razvodnilo svetovnim. Još više se gubi bojazan od pravnih sankcija. Kod onih koji je poseduju, savest je kritično istanjena.

Masovna ubijanja, neregularni oružani sudari, pređašnji „krstaški“ i ostali ratovi tobože u ime vere, a danas i juče – za teritorije, za uticaj, za navodnu zaštitu po nacionalnom ključu. Bezmalo godinama, diljem sveta događaju se atentati na vladare, pa surove egzekucije neprijatelja, izvršenje smrtnih kazni odsecanjem glava po ugledu na ranija spaljivanja proglašenih nevernika/ca. I u ratu i u miru, „vuk je vuku – čovek“ ! Često bez pravičnog, na zakonu zasnovanog suđenja.

Međusobno likvidiranje kriminalaca sa obe strane zakona. Terorizam. Tajne (para)državne službe uklanjaju, ne obazirući se na teritorijalne granice, vladajućoj partijskoj garnituri nepoželjne svedoke njenih ranijih nepočinstava. Nadalje, oko nas su silovanja, rastuća pedofilija, porodična nasilja, razbojništva, razgranata korupcija, prevare, falsifikati, intelektualne i ostale krađe, pronevere, utaje poreza, zloupotreba bolesti, virusa i lekova, povampirenje fašizma i nacizma. Politički skandali, afere.

Čovek u svom ograničenom životnom veku kao da ne preza – ako iole dobije šansu – od prigrabljivanja razobručene moći, sumnjivo stečenih materijalnih dobara i prinadležnosti, neosnovanih privilegija. U okruženju lošeg, teško je racionalno se opredeliti za ono dobro. Tako, rđavo postaje „dobro“, u rangu postavljenog cilja – i obrnuto.

Ljudi se kvare suočeni sa nepravednim svetom u kojem uglavnom ne pobeđuje poštenje i normalnost. Recept: možda zatvaranje u sebe, izgrađivanje sopstvenog (i od odgovarajućeg porodičnog) miljea – a da se ujedno ne naškodi ostalima. A, opet, ne može se živeti izolovano, mimo drugih. Kako vaspitati decu kada se u školama svih nivoa sve više krši disciplina a fizički sukobi nisu izuzetak? A na testovima provere znanja obilato se, nekontrolisano i nekažnjeno prepisuje, neretko nastavnici i profesori povlađuju odabranim đacima i studentima.

I kod usmenih polaganja ispita, neprincipijelnosti, nelegitimni i nelegalni metodi i sredstva često „prolaze“ neopaženo. Svukud dominiraju lične, srodničke, partijske i merkantilne veze, ne samo pri zapošljavanju i napredovanja. Flagrantni sukobi interesa se umnožavaju. A i mnoge nagrade se dodeljuju nezasluženo. „Kriterijumi“ bez merila. Svako i svaki greh ima svoju cenu. Uostalom, sve će proći, pa i postojeće preovlađujuće ludilo. S nama ili bez nas. Reč imaju mlađi, mladi. Da li su oni voljni i kadri da nešto značajnije – i u globalnim i u nacionalnim razmerama – na zdravo i valjano preokrenu, makar da počnu da menjaju sadašnje, ka muljevitom dnu klizajuće stanje? Mi koji u tome nismo uspeli stojimo im na raspolaganju. Ako smo im uopšte potrebni.

„Ko želi zlo činiti uvek nađe neki razlog“ (Publilije Sirus)

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu