Deficit stabilnosti

Srbija još uvek ima problema da se suoči sa neposrednom prošlosti, posebno s izbegavanjem da završi prihvaćene obaveze isporučivanja ratnih zločinaca. Proglašavanje kosovske samostalnosti i rezolutno nepristajanje, (ne)javno mešanje u bosanskohercegovačke konflikte i upotreba Republike Srpske za sopstvene aspiracije i interese, nemirenje sa samostalnošću Crne Gore, upotpunjuje gamu nepoverenja prema ovoj državi od strane međunarodne zajednice. Ova otvorena politička pitanja i danas se generiraju iz unutrašnjih intelektualnih i političkih krugova i još uvek stvaraju nemali zazor i otklon od stranih aktera.

Uspešna i efikasna tranzicija nije do sada bila odlika ove države, vršioca vlasti. U kritičkom sagledavanju uvođenja kapital načina proizvodnje u postsocijalističke države, kao da se iščitava reprodukcija matrice prvobitne akumulacije kapitala, karakteristične za vremena i epohe nastanka kapitalskih društava. Znano je da su tada glavni ceh platili vlasnici radne snage, da su bezdušno eksploatisani. Taj model proizvodnje stvaran na logici „drumskih razbojnika“ ostavio je čitav niz negativnih socijalnih i političkih posledica. Nije razumljivo zašto su postsocijalistička društva, u manjoj ili većoj meri, a posebno Srbija, prihvatili ovu matricu instaliranja kapitalskog društva? Da li doista, što veli Karel Kosik, živimo u društvu i vremenu koje obeležavaju „lumpenburžuji“, odnosno „lumpenpolitičari“. Oni proizvode lumpenproletarijat, oni proizvode sirotinju koja stvara veliko breme socijalnih i inih konfrontacija u društvu. Nikakvi naknadni amortizeri i intervencije putem raznih fondova i posredovanih davanja raznih asocijacija i izdvajanja, uzimanja od bogatih, ne mogu biti od velike koristi. U tim agregatima socijalne intervencije ipak najviše profitiraju oni koji distribuiraju socijalnu pomoć.

Dakako da ima i uspešno izvedenih privatizacija od stranih i domaćih vlasnika kapitala, ali su one zasenjene i u manjini. Ako ostavimo po strani razna dovijanja i promene u privatizacionom procesu koje su diktirala politička vođstva na vlasti, onda se mogu detektovati sledeće strukture društva koje stvaraju novi vlasnici:

1. Stare/nove političke elite su koristeći svoj privilegovani položaj i, dakako, politički uticaj, dobrim delom uspele da se nameste kao privatni vlasnici ranije društvene svojine. Nemali broj političkih poslenika bivšeg režima i političkih delatnika novog, tranzicionog procesa je na razne načine uspeo da se namesti kao vlasnik. Kupovali su uglavnom dobra preduzeća i obezbeđivali uz pomoć države značajne privilegije i olakšice, što raznim privatnim i partijskim vezama, što šupljinama u Zakonu, u pravnoj regulaciji transformacije društvene svojine. U osnovi ovaj ešalon vlasnika nije baš mnogo mario za zaposlene, za poštovanje preuzetih obaveza. Više se bavio pitanjima dalje unosne preprodaje olako stečene imovine.

2. Konzorcijum zaposlenih je, posebno u prvoj fazi privatizacije bio jedna od matrica transformacije svojine. On je bio način da zaposleni uz odricanje, ulože skromna lična sredstva i da ostvare vlasništvo na preduzećima. To su u osnovi dobri privredni subjekti, koji su i nastavili dalje da uspešno posluju, ostvarujući i poštujući socijalni program, zaposlenost i egzistentnu sigurnost.

3. Ratni profiteri su novonastali društveni sloj na osnovu snalaženja i sticanja bogatstva u ratnoj ekonomiji, ali i uslovima privređivanja u ekonomskim i političkim sankcijama i blokadi međunarodne zajednice. Oni su uspevali da ostvare enormne prihode u ratnoj liferaciji robe, ali i nelegalnim transferima robe (inostrana) u uslovima međunarodne blokade. Kasnije, posebno nakon 5. oktobra 2000. godine, ova grupacija je dobila šansu da legalizuje nelegalno stečeno bogatstvo kupovinom društvene svojine. Najčešće se njihov odnos iščitava u nepoštovanju socijalnog programa. Razvoj preduzeća je imao krajnje komotan tretman, uz razna nesnalaženja u vođenju preduzeća, izbegavanja preuzetih obaveza prema državi, ali i zaposlenima. Ovom segmentu novih vlasnika treba dodati i one koji su na drastično kriminalan način došli do enormnog kapitala i usmerili ga u kupovinu društvene svojine.

4. Država kao vlasnik društvene svojine prepoznala se u onim preduzećima koja su od interesa za društvo i koja su ostala na vetrometini nakon neuspele privatizacije. Država u osnovi poštuje socijalni program, održava proizvodnju i nivo zaposlenih, ali ova preduzeća nemaju baš neki vidljivi razvoj. Država raznim merama i odlukama pokušava da ubacuje sredstva u ova preduzeća kako bi ih održala. Ova preduzeća će u neko dogledno vreme ipak morati biti privatizovana.

5. Ino riziko-kapital takođe je uzeo učešća u transformaciji vlasništva pokušavajući da ostvari enormne profite na kratak rok, da skromno plaća radnu snagu, da simbolično investira i da na kraju proda dotičnu proizvodnju. Uz sve medijske najave i domaća politička kapitalisanja ovih nosilaca plasmana kapitala, ne može se reći da je ova struktura ostvarila neke razvojne prodore i obezbedila stabilnu egzistenciju zaposlenih.

Ono što u većoj meri karakteriše odnos novih vlasnika svojine prema socijalnim problemima društva, prepoznaje se u reduciranju postojeće proizvodnje, u neinvestiranju u staru/novu proizvodnju, u otpuštanju zaposlenih, u neisplaćivanju zarada, u isplati zarada na crno… Na sva ova ponašanja država nema efikasne alate reagovanja, sankcionisanja i minimiziranja. Dakako da na stanje i procese u socijalnoj ravni društva utiču i spoljni faktori, međunarodne organizacije i asocijacije, relativno negativan imidž Srbije u međunarodnim odnosima, zbog „prljavih ruku i umešanosti“ u ratna zbivanja na prostoru ex-Jugoslavije. Međutim, unutrašnje konstelacije i akteri su ipak ključni producenti i kreatori stanja i procesa. Pretpostavke za ekonomski i socijalni oporavak društva ipak se nalaze u političkoj sferi. Ona je upućena da stvara povoljan i stimulativan politički ambijent da bi ostale institucionalne i organizacijske poluge sigurnije i uspešnije funkcionisale. Teško je očekivati ozbiljnije, sistemske pomake u ovoj sferi društva na političkoj retorici, deklarativnom zaklinjanju u vladavinu prava, ili pak raznih palijativnih mera i intervencija. A takva ponašanja političkih aktera su manje-više dominantna.

Autor je profesor sociologije na univerzitetu Singidunum

Izvod iz rasprave Socijalne posledice tranzicije (Subotica, 8. oktobar) koju su u okviru projekta „Dometi tranzicije od socijalizma ka kapitalizmu“, organizovali Otvoreni univerzitet iz Subotice, FES, CESID i CSSD