Delegitimacija Vučića

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }                        P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Ovaj tip tumačenja, takođe, karakteriše ne samo fokusiranje na jednu ličnost, nego istovremeno i kvalifikovanje te ličnosti kao negativne to jest kao diktatorske, autokratske, despotske, to jest, na delu je njena delegitimacija. Implicitna poruka, inkorporirana u ovom modelu tumačenja, jeste da smena diktatora znači automatsko rešenje svih problema. Drugim rečima, sam model je duboko manipulativan.

Imajući u vidu složenost srpske politike, s pravom ga možemo smatrati pseudosociološkim i on se periodično pojavljuje u novijoj srpskoj političkoj istoriji. Bio je dominantan tokom vladavine Slobodana Miloševića, zatim pre atentata na premijera Zorana Đinđića, a njegov trenutni objekat je Aleksandar Vučić.

Jasno je da ovaj model tumačenja, trenutno, artikuliše glasove onih političkih snaga koji su gubitnici izbora iz 2012. godine i 2014. godine. Politika 2000 – 2012. svedena na projekte kao što su: „suočavanje s prošlošću“, „suočavanje s odgovornošću Srbije za ratove na prostoru bivše SFRJ“, „dekontaminacija Srbije“, „kritika srpskog nacionalizma“, zatim na ekonomsku politiku posle koje je Srbija postala olupina i zemlja pred bankrotom, punu krizu legitimiteta doživela je 2008. godine. No, pomoću marketinških trikova, uspela je da se produži sve do 2012. Njen slom delimično je ugrozio privilegije i finansijske interese partokratske klase formirane tokom prethodnih 12 godina. Ipak, uprkos besu i nezadovoljstvu, koje je ova klasa osetila nakon izbora 2012. godine, u tom periodu još uvek nema oštrih napada na Aleksandra Vučića. Naprotiv, neki ga čak hvale i porede s Vinstonom Čerčilom.

Oštri napadi pojavljuju se kada on postaje premijer. Legitimitet premijera doveden je u pitanje s dva aspekta. Prvo, doveden je u pitanje demokratski karakter vlade i samog premijera. Svi analitičari, čiji tekstovi artikulišu glasove većeg broja aktera srpske politike čiji su finansijski interesi i privilegije ugroženi, tvrde da je Aleksandar Vučić diktator koji kontroliše sve institucije i celokupno srpsko društvo. Tezu da je aktuelni premijer diktator, između ostalog, potkrepljuju pričom o medijima nad kojima navodno postoji totalna kontrola. I o toj cenzuri i kontroli, paradoksalno, neprekidno pišu upravo oni koji su stalno prisutni u medijima. Zaista, smešno!

Drugo, legitimitet premijera doveden je u pitanje s aspekta patriotizma, odnosno, proglašenjem ove ličnosti nacionalnim izdajnikom. Akter ovog procesa delegitimacije bio je onaj deo političkih snaga koji sam sebe naziva patriotskim i rusofilskim blokom. Da stvar bude paradoksalnija, teza da je veleizdajnik postaje frekventna upravo u danima kada je odbačena britanska rezolucija o Srebrenici, kada je sprečen ulazak Kosova u Unesko, kada je Vladimir Putin posetio Beograd i kada su potpisani brojni ugovori s Ruskom federacijom i Kinom. Zar nikome nije bilo ni malo čudno što podizanje nivoa saradnje Srbije s Rusijom, rusofilski blok nije dočekao aplauzima, pohvalama? Verujem da bi umesto rigidnog konstruktivniji pristup „patriotskog“ bloka imao i po njih pozitivne političke efekte.

Dve godine u fokusu analiza bio je samo Vučić. Po našim analitičarima iz „demokratskog“ i „patriotskog“ bloka, on je diktator i veleizdajnik. Obadve teze je lako moguće opovrgnuti. No, bitna su dva pitanja. Zašto je u fokusu analize i percepcije samo Vučić? Drugo: Zašto je taj proces delegitimacije bio toliko agresivan i, očigledno, dobro sinhronizovan? Na prvo pitanje su moguća dva odgovora. Prvo, SNS dolazi na vlast u vreme kada su sve disfunkcije sistema kulminirale, a ekonomija bila pred bankrotom, (uzgred, kad se Balkan ponovo suočava s svojim siromaštvom, a svet nalazi pred mogućim svetskim ratom). Namera je političkih stranaka, koje su upravljale političkim procesima od 2000 – 2012 da se njihova uloga u razaranju zemlje što pre zaboravi, a sva odgovornost i krivica za socijalno i ekonomsko stanje prebaci na SNS i na samog premijera. Drugi mogući odgovor se delimično poklapa s prvim. No, on u subjekte politike ubraja ne samo političke stranke, nego i medije, naučne zajednice, niže nivoe vlasti (čiju odgovornost često zaboravljamo), krupne kapitaliste, nevladine organizacije kao i strane obaveštajne službe itd. U periodima kada se sukobi, socijalne i političke tenzije i protivrečnosti zaoštravaju, ili, na primer, kada kulminira ekonomska kriza, personalizovana delegitimacija, kao i projekcija krivice na jednu ličnost u funkciji je prikrivanja odgovornosti, za tu istu krizu, svih prethodno navedenih aktera.

Zašto je proces delegitimacije bio toliko agresivan i uočljivo sinhronizovan? Cilj je bio je slabljenje rejtinga SNS, unutrašnje dezintegrisanje te stranke, kao i slabljenje njene kohezivnosti. Drugim rečima nije toliko cilj izazivanje izbora koliko destabilizacija i delegitimizacija vlade i premijera koje političke stranke – gubitnici izbora 2012. i 2014. godine vide kao šansu za povratak svojih privilegija, ali i kao šansu za učestvovanje u procesu promene Ustava Republike Srbije. Imajući u vidu suštinu politike od 2000-2012, lako je pretpostaviti za kakve promene ustava bi se ove stranke zalagale.

*Autorka je sociološkinja