Delfinarijum ili SNS imaginarijum?

Kako je objasnio, on će biti izgrađen na EKSPO-u, dok će akvarijum biti smešten kod Ušća, sa druge strane Save pored Prirodnjačkog muzeja.

Osim što će biti atrakcija (koje su nam izgleda preko potrebne), predsednik se pozvao i na pozitivno terapeutsko dejstvo koje delfini imaju na decu sa autizmom.

Sad, pozitivno terapeutski na obolelu decu, ne samo od autizma, deluju i mnoge druge životinje, od konja do pasa, pa bi možda u tom kontekstu naša vlast mogla da razmisli kako da poboljša uslove u kojima žive (da ne kažem preživljavaju) životinje u Beogradskom zoo-vrtu, koje je ponekad muka gledati.

Ili možda da formira ili obnovi dečiji zoo-vrt sa mladuncima domaćih životinja, sa kojima bi ta deca mogla da provode vreme i ostvaruju interakcije, koje su nepobitno pozitivne za njihovo zdravlje i raspoloženje.

Ali, predsednik je odlučio da to budu baš delfini.

Koliko će projekat smeštanja delfina u ovu okolinu koštati, koliko će koštati njihovo održavanje, nit je pominjao niti će iko saznati, s obzirom da još uvek ne znamo šta ulazi u sumu predviđenu za EKSPO, koja svako malo vrtoglavo raste.

Međutim, kada bismo pitali roditelje dece sa autizmom ili Daunovim sindromom, ili recimo one obolele od retkih bolesti u Srbiji, šta im nedostaje i šta im je potrebno da im to, veoma teško roditeljstvo, bude malo lakše i da se na trenutak ne osete sami u toj borbi, sumnjam da bi odgovor bio: e, baš bi nam legao jedan delfinarijum!

Roditelji obolele dece često se žale da ne dobijaju ni institucionalni minimum od države, koji bi morao da im bude obezbeđen.

Fali nam ustanova koje bi pomogle toj deci i roditeljima, koji često nemaju posao jer moraju 100 odsto vremena da posvete svojoj deci.

Fale nam lični pratioci, koji bi bar na kratko odmenili te roditelje i dali im, osim stručnog saveta i malo podrške.

Fali nam, na svakom koraku, onih stvari koje omogućavaju da se takva deca lakše integrišu među svoje vršnjake.

Fale nam inovativne terapije za mnoge bolesti.

Na kraju krajeva, decu obolelu od izlečivih bolesti lečimo SMS-ovima, jer naša država ne može da im obezbedi skupe terapije u inostranstvu.

I deca i odrasli sa različitim specifičnim potrebama potpuno su skrajnuti u Srbiji i neki od njih jedva preživljavaju, i daleko od toga da imaju uslove da žive normalne živote.

I sada, kako bi mogla ovakva najava predsednika da se okarakteriše?

Sigurno ne kao briga za decu obolelu od autizma.

Ali da kao teška demagogija, hipokrizija i guranje prsta u oko roditeljima te dece.

Da, kao glumljenje humanosti i brige za ugrožene.

Da kao bacanje ogromne količine novca, ili njegovog prelivanja u privatne džepove, a pravdanje toga humanim ciljevima.

Umesto da se taj novac u startu preusmeri na onu stranu gde je najpotrebniji.

Naizgled najlakše, ali najteže da se sprovede, ako to nije zapravo pravi cilj naše vlasti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.