Deljenje lekcija i odgovornost

Stranke na vlasti nisu više nacionalističke, saosećaju sa manjinama; država Srbija je već osudila zločin; a nevladin sektor je potvrdio svoju ulogu arbitra za ispravnost – ali, ko tu onda nije u redu? Građanska Srbija je ocenjena kao nepromenjena – kriva je jer je ćutala dok su se zločini činili u njeno ime. Za premijerovu posetu ovoj izložbi, Nataša Kandić kaže: „To nije malo.“ A za naše ćutanje kaže: „Stid me je.“ Dakle, mi treba da budemo ponosni na vladu i nevladu, jer su uspešni, a oni nas da se stide, jer smo ih obrukali.

Da li je slika Srbije baš ovakva? Da li su stranke na vlasti zaista doživele „preumljenje“? Da li je građanska Srbija ćutala? Da li je nevladin sektor iznad društva ili je njegov deo? Čime se nevladin sektor izdigao iznad društva? Ili sada treba samo ohrabriti naprednu vlast u Srbiji da prizna nezavisno Kosovo i završili smo sav posao? A građansku Srbiju podsetiti koliko je kriva da bi i dalje ćutala? Zar je moguće da bilo koji učesnik u političkom životu u Srbiji već dvadeset godina vidi sebe iznad društva, kao nezavisnog i neutralnog, a društvo krivim? Da li je podgrevanje tvrdnje da građani ne valjaju deo demokratske obuke? Šta je nevladin sektor radio dvadeset godina ako nema rezultate u društvu, a mi i dalje ne valjamo? Da li je uloga NVO da ostvaruje odnose sa Vladom, prati njen rad i ocenjuje pomake, ili da ostvaruje odnose sa građanima, prati njihove probleme i pokušava da im pomogne? A ljudska prava za otpuštene sa posla, čije su oni žrtve? Najbitnije je ipak šta se podrazumeva kada se kaže „građansko“ društvo i „građanska“ Srbija?

Ovaj izraz se decenijama kod nas koristio za buržoaziju (građansku klasu), za vlasnike kapitala i sredstava za proizvodnju, protivnike revolucionarnih promena i društvene svojine. Dakle, u negativnom značenju. Zatim, od devedesetih godina označava onaj deo društva koji se „osvestio“ od komunizma, deo društva koji se zalagao za uvođenje demokratije kod nas. Dakle, u pozitivnom smislu. Ili se izraz „građanska Srbija“ odnosi na sve građane zemlje, u smislu civilian population/civilno stanovništvo, odnosno, na ono što sadašnja vlast zove „narod“. A možda se odnosi na čitav nevladin sektor i sve nevladine organizacije, ili na neku samozvanu grupu građana (najčešće intelektualaca) kojoj prija taj naziv?

Deljenje lekcija različitim „građanskim“ Srbijama u ovom tekstu stav je koji podseća na proteste devedesetih, koji su počinjali sa „Nemojte da bijete narod na ulici“, umesto sa „Nemojte da nas bijete“; što se stalno ponavljalo, pa je ispravljano, a da mnogima nije bilo jasno zašto. Manjak osećanja celine, a višak potrebe za izdizanjem iznad ostalih – i to ne samo uskogrudih primitivaca prema manjinama (ili drugačijima, već novih demokrata i aktivista prema svima, neshvatanje celovitosti društva koje je građansko (civilno i civilizovano) samo ako su se svi građani okupili radi zajedničkog života u državi, ili rada u grupi, ravnopravno, sa istim pravima, a ne da bi se klanjali i divili liderima i eliti – koštalo nas je raspada građanskih i ljudskih inicijativa koje nisu bile pod okriljem nečije moći i novca. Ogromna energija ljudi dobrih namera, koji nisu naplaćivali svoj angažman bačena je uzalud da bi se hranile sujete, liderstva i elitizam, a ne zato što smo mrzeli Albance ili komšije. I sad opet lekcije „ostalima“ i stvaranje još frontova i rovova nekih veštačkih Srbija.

Ko snosi odgovornost za događaje u Srbiji u poslednjih dvadeset godina, ako se vlast opametila i ako nisu važne posledice njene nepameti i njeno mučno opamećivanje, ako država radi kako treba i sudi zločincima, ako nevladin sektor uspešno arbitrira sve vreme? Da li je to samo građanska Srbija koja je ćutala kada su se činili zločini nad Albancima i pisala međunarodnoj zajednici da NATO prestane sa bombardovanjem SR Jugoslavije? Ko određuje koji apel jačima jeste borba za ljudska prava, a koji nije i koje nevine žrtve jesu interesantne, a koje nisu? Gde se izdaje ta licenca?

Da li će se ikada naši sociolozi baviti ulogom, učinkom i rezultatima demokratske opozicije i nevladinog sektora za dvadeset godina kod nas? I na kraju: da li će se možda neko od nas koji jesmo govorili, pisali i angažovali se protiv rata, nasilnog rešavanja političkih problema u Jugoslaviji i protiv stradanja nevinih, a nismo pripadali nijednom moćnom klanu, zapitati: „Šta ovo bi? Šta smo to radili? Čemu smo služili? Šta smo postigli? Zar da prisustvujemo pohvalama vlasti koja je shvatila i primenila šablon demokratske opozicije i nevladinog sektora. (Pričaj ono što se traži, a radi šta hoćeš, pa će i prinadležnosti da ti stižu bez obzira na rezultate; Budi isključiv, autoritaran, netolerantan, sebičan, sudija, despot u svom malom preduzeću, bilo humanitarnom za naplaćivanje plemenitosti, ili na svom feudu dobijenom na izborima.)“

Danas, kada je sasvim jasno da je interpretacija važnija od samog događaja, pri čemu budućnost nije ni u razmatranju (jer ona pripada drugima makar oni bili i naši potomci) nalazimo se pred izborom: da budemo ili trgovci interpretacijama ili žrtve. Predlažem – da Srbija ne bi ratovala zbog Kosova jednoga dana, bez obzira na ovako pohvaljenu vlast i uspešan nevladin sektor, ali s obzirom na nas zatucane – da ustavnu preambulu Republike Srbije o Kosovu promenimo u „Zabranjuje se rat“. To je jedino što stvarno možemo da učinimo, ali ne samo zbog albanske dece, već zbog sve dece u regionu koja neće da idu odavde, iako ih uporno teramo da to učine.

Autorka je dramaturškinja