Demagozi i njihove sluge

Jer, nema Belog bez nas. Politika je uvek živela od demagoga, kao što su demagozi živeli od nje. Ovde govorimo o njihovim slugama, koji kod nas oblikuju kontrascenu, kao izvanredno lažan politički život. Nećemo da glasamo. Ne valjaju nam partije. Odvratna je politička klasa. Mi nećemo sistem, hoćemo neku burgiju koja će ga ometati; nećemo pravila, hoćemo nešto što nas ne primorava na red. Niko nam nije dovoljno dobar. Podsećam na onog marketinškog genija koji je našao da su Jeremiću kratke ruke a dugački rukavi. Hoću da kažem da nas gađenje prema realnoj političkoj sceni vodi u pretpolitičko doba, i u jedno novo varvarstvo. Đinđić se ubijao od ukazivanja na važnost stranaka, i na to da se – kakve su da su – bez njih ne samo ne može nego ni ne sme. Čini mi se da je Panović nekad ranije već na to podsećao. Danas naša tzv. nezavisna politička elita koju kreiraju dve-tri profesorke u penziji, već profesionalne revolucionarke, i jedna povorka ignoranata koja ih prati, veliča i zagovara alternativu kao izlaz i spas. I neprestano tako. Od izbora do izbora.

Cilj ovih izbora i za tu alternativu jeste bio sklanjanje Vučića i njegovog režima, to je fakat. Ali, šta je ispalo u stvarnosti? Prezir prema Vučićevim protivnicima, nije s te strane bio ništa manji nego prezir prema Vučiću. Kao da biramo apsolutno najboljeg, a ne najboljeg među kandidatima. Neka se ti jednom zamisle: možda su baš oni karika koja nedostaje. Izostanak poštovanja za realnu politiku – hajd’ da zaključim ovo predavanje – i drži nas u ovoj agoniji. Adenauer je (čujem pre neki dan, dok se pričalo o Rimskim ugovorima) na primedbe da je mek prema ljudima prethodne epohe odgovorio da radi jednostavno s onim što ima. I napravio je osnov za novu, veliku, demokratsku Nemačku.