Demokrate, pomirite se

Na jednoj strani režim Aleksandra Vučića je uspeo da stvori ogromnu armiju nezadovoljnih, poniženih i razočaranih, najčešće dobro obrazovnih građana, a na drugoj strani opozicione partije ne nude nadu ovim ojađenim ljudima da ćemo konačno izaći iz perioda beznađa.

Golim okom je vidljivo da, posle desetak „pokušaja atentata“ na lidera naše najveće stranke, opozicija ne uspeva da iskoristi „zamor materijala“ Vučićevog režima i već bezbroj puta viđeno a sada „demode“ svakodnevno izmišljanje lažnih vesti, kojima se redovno vređa inteligencija građana, od strane Vučićevićevog i Pinkovog komesarijata za propagandu.

Opoziciono nastrojenim građanima, prisilno sabijenim među zidove svojih domova, vlast je uspela da podvalama i planskim spinovanjem osakati njihov altruizam i umrtvi njihovu snagu i društveni aktivizam.

Oni su se ponadali da će opozicione partije doći do minimalne saglasnosti u suprotstavljanju Vučićevom režimu, koji ni u jednom trenutku ne pokazuje da je servis građana, već da je, suprotno, vlasnik cele države i naših života.

Meni lično smeta što mnoge opozicione stranke koketiraju sa jednom ili sa drugom frakcijom Demokratske stranke, umesto da pokrenu pomiriteljski proces dve frakcije i na taj način ojačaju i konsoliduju opozicioni front, pred odsutne političke predizborne bitke.

Posle rascepa u DS i „borbe na nož“ Lutovca i Lečića, javnost je očekivala da će se naći viđenije demokrate koj će reći svojim liderima „stop sebičnosti, frustacijama i sujetama“.

Iznenađen sam što pomiriteljski proces u DS, koji bi podrazumevao poništenje svih odluka o isključenju članova suprotnog tabora, nove izbore i međusobno praštanje, nisu pokrenuli ni lideri drugih opozicionih partija.

Njih kao da uopšte ne zanima što je jedna značajna karika u opoziocionom bloku već odavno pukla.

Ukoliko pomiriteljska misija o ponovnom jedinstvu DS ne bi uspela, ostao bi većinski osećaj u javnom mnjenju, da je opozicija nemoćna, besperspektivna i nedelotvorna.

Dalji pad njenog rejtinga bio bi neminovan. Koristeći svoj monopol u prorežimskim medijima, režim će bez ikakve ograde opoziciju i kritičke novinare, bez imalo stida i ustručavanja, i dalje nazivati neprijateljima i izdajnicima a ne korisnim članovima društva.

Međutim, ako bi akcija pomiriteljstva urodila plodom, optimizam i pozitivno raspoloženje, elan i polet deklarisanih i latentnih opozicionih glasača naglo bi skočili.

Sa pomirenjem u DS pobednički sindrom bi sinergijski prožeo sve partije suprotstavljene vladajućoj nedemokratskoj garnituri pojedinačno i opoziciiju u celini.

Bio bi to zračak nade za sve klulturne i demokratki orijentisane građane, koji više ne žele da žive u nenormalnim društvu, u kome je opozicija isključena iz političkog i javnog života!

Autor je politikolog iz Nove Varoši.