Demokratija

Svi u našem okruženju su to davno završili. Zato smo, kada nam se to konačno i desilo, slavili nepristojno dugo i bez ograničenja uživali u novom životu. Ona je rasla. Sa tri godine ostala je bez kuma. U danu kada smo mi plakali ona je odrasla. I onda je pokazala zube. Nastavila je da raste i jača. Ne uvek bez problema. Dečje bolesti bile su jednako stresne kao i njene bubice. A mi, mi smo vremenom navikli da je svi ne prihvataju. Mislili smo da je dovoljno jaka. Danas znam, nismo brinuli o njoj kako smo mogli, trebali i morali.

Onda je naišao on. Bio je čudan. U košulji kratkih rukava sa bedžom na kome je bila faca nekog odvratnog tipa. Plesao je do snova korakom životnog konvertita. Ali, nije odustajao. U očima mu je vrištala skrivena agrsija. I nešto se tu čudno desilo. Da smo pažljivo gledali možda bi shvatili da živimo reprizu kultnog filma „Bal na vodi“, u kome Ester u koju smo zaljubljeni mi, ulazi u vezu sa ideološkim preletačem i partijskim vojnikom – Riletom. Možda bi, da smo pažljivo gledali to i videli, ali ništa više ne bi mogli da uradimo. Ona je otišla sa njim. Nije bilo čuvenog četverca. Tata iz inostranstva se nije pojavio da je spasi. To ima samo na filmu.

Uvređeni i nezainteresovani gotovo nemo smo posmatrali kako je gubimo. Vrednosti od kojih smo pravili svet oko nas smo podredili interesima. Postali smo voajeri. Njih dvoje nikada nisu plesali. Ona je brzo ostala bez svoje gajbe, dole u Savamali. Neki kompletni idioti koje je on poznavao srušili su je u gluvo doba jedne izborne noći. Kuću njenih najboljih prijatelja spalio je lokalni moćnik koji je voleo vozove, a mrzeo istinu. I sa njim se njen tip družio i radio.

A, ona je i dalje gledala u njega koji se menjao. Košulje sa kratkim rukavima zamenio je skupocenim sakoima i jaknama u kojima se šepurio. Agresija se iz njegovih očiju rasula po našim ulicama. I ona se menjala. Sjaj u očima koji je topio gvožđe se polako utapao u tugu. A onda su počeli još veći problemi. Srbija je pretvorena u mašinu za mlevenje neistomišljenika nalik onoj iz podruma u Ritopeku, gde su umobolni kriminalci kasapili ljude. I njih je njen tip znao. Ona je ćutala i živela „stokholmski sindrom“.

Prolazile su godine. Mi smo u sopstvenom beznađu ubijeni grižom savesti nemoćno posmatrali kako plesač do snova isisava život iz nje. Postala je žrtva njegovog zlostavljanja. Prvo verbalnog, a onda i fizičkog. Danas ona stoji sama, razbijene glave u krvavoj košulji sa pet rupa od metaka koji su njegovi zlikovci ispalili da bi nam poručili – „Sigurni ste samo, ako ćutite i slušate !“ Stoji i gleda u nas i kao da viče – „Trebate mi !“ A mi je gledamo svesni da ona nama treba više nego mi njoj. Ona hoće da živi i treba joj pomoć. Ako joj ne pomognemo mi nećemo opstati.

Sa tom mišlju u glavi danas kada naša Demokratija puni 21 godinu zastanite, zažmurite i setite se panonaskog mornara koji je rime u pesmi njenog života uneo. Setite se njegovog koncerta u Narodnom pozorištu, koncerta za sve koji su se žrtvovali da bi se ona rodila. Ima tome već 21 godina. Dok žmurite i prevrćete po uspomenama, u ovo odvratno vreme korone u sebi, ili na glas otpevajte – „Živeti slobodno“, jer „ovo srce bubnja večni tam-tam otpora“. Sva naša srca taj ritam imaju. Dok pevušite stisnite šaku u pesnicu kao nekada kada smo verovali da GOTOV JE, kao uvek kada smo se borili za slobodu, jer znamo da i „čitav plen da skupe, pa ne mogu da nas kupe, da vam mladost kao sitan kusur odbroje…“

Srećan ti rođendan demokratijo!

Srećan nam peti oktobar!

Vreme je za neki novi veliki dan.

Zbog nas koji smo krivi, jer nismo završili ono što smo počeli, zbog onih koji dolaze nakon nas, a nizašta nisu krivi, zbog demokratije koje više nema među nama, zbog njenog kuma koga su streljali, zbog svih krvavih košulja koje su postele naše zastave, zbog suza što – „najbolji odlaze“…

Može Srbija!

Autor je član Predsedništva Stranke slobode i pravde