Demokratija nije cilj za sebe, skupa i opasna igra stranaka, već sredstvo da se dođe do dobre vladavine, a ovu može da ostvari samo kompetentna i odgovorna vlada, ne samo pred biračima, to jest pred sadašnjom populacijom, koja takođe može da ispolji generacijski egoizam, već pred istorijom, što znači i pred prošlim i budućim naraštajima.
Nezadovoljna vladavinom jedne partije, Srbija je prešla na višepartijski sistem, sa nadom da će ovaj dovesti do dobre vladavine, ali je ova izostala, jer su umesto starih uspostavljeni novi monopoli: u sferi ekonomije (monopol tajkuna), u domenu političkog odlučivanja (monopol partijskih oligarhija), i u ideološkoj sferi (monopol darvinističke varijante neoliberalizma), s tim što se profit privatizuje, a promašaji i gubici idu na teret građana, tako da opet nema zdrave i podsticajne konkurencije, pa je Srbija danas u lošijem stanju nego što je bila pre četvrt veka. Prevareni, opljačkani i zgađeni nad ovom količinom bezumlja i beščašća, građani Srbije izgleda da su spremni da jednog čoveka opreme diktatorskim ovlašćenjima, poput starih Rimljana koji su radi spasa otadžbine prihvatali diktatore, doduše u okviru zakona i na kratko vreme, samo dok ne bude otklonjena neka spoljna ili unutrašnja opasnost.
A Srbija jeste danas u opasnosti. Najpre, preti joj opasnost od tzv. kompradorske buržoazije, školovane u zapadnim centrima, koja ovde za svoje gazde, multinacionalne kompanije, sprovodi „strukturalna prilagođavanja“ i „šok terapije“, ukida subvencije na prehrambene proizvode, oporezuje siromašne, ukida carinske zaštite, vrši tendersku rasprodaju preduzeća, privatizuje prirodne resurse i javne službe, uspostavlja strani bankarski sistem, čime porobljava svoje sunarodnike i skraćuje njihov životni vek, a za svoje usluge biva bogato nagrađena, tako da usred razorene zemlje vodi kraljevske živote.
Pored toga, opasnost dolazi od shvatanja države kao partijskog ratnog plena, pa se pare građana troše nemilice, bez kontrole i računa. Milijarde evra su otišle preko ministarstava i gomile pratećih agencija i firmi za konsalting, te preko mnoštva ugovora o delu i autorskih ugovora, a naročito preko nameštenih tendera; zatim, preko tzv. dokapitalizovanja opljačkanih banaka i preduzeća u večitom strukturiranju i preko subvencija za stotine javnih preduzeća. Isto tako, milijarde evra su otišle preko čuvenog NIP-a, uglavnom za jačanje infrastrukture jedne stranke, a država, umesto da se pozabavi spiskom korisnika tih naših para, o tome ćuti, pa još šefa te stranke čuva za neke političke obračune ili po nekom spoljnjem diktatu. Sličan slučaj je sa firmama glavnih tajkuna koje ne plaćaju ni radnike ni dobavljače, niti račune za gas, struju i vodu, niti obaveze prema bankama i državi, očekujući da jednog dana sve to plati država, tj. građani.
Ali, da bi se izbegla opasnost od anarhije ili diktature, treba promenom izbornog sistema smanjiti uticaj partijskih oligarhija na ministre i poslanike, a preko ovih na ostale upravljače našim životima, jer proporcionalni sistem nužno rađa mnoštvo partija, te široke, neefikasne i neodgovorne koalicione vlade. Stoga ne bi trebalo da se ide na nove izbore bez promene postojećeg izbornog sistema, jer većinski izborni sistem sa jednim krugom stvara bipartizam, sa drugim krugom tripartizam ili kvadripartizam, pa je nama potrebna neka kombinacija ovih sistema kako bi Srbija dobila samo nekoliko odgovornih parlamentarnih stranaka i kompetentnu i odgovornu vladu, čime bi bila uspostavljena pokidana veza između demokratije i dobre vladavine.
Desimir Nikolić, profesor iz Paraćina
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
