Demokratija i tiranija

Čudimo se, zgražavamo, mnogi ga se plaše… Moj odgovor je kako je Šešelj zapravo pravi pravcati izdanak političkog sistema. Šešelj je moguć jer on je zaista pravi lik za „skupštinu naroda“, on jeste oličenje naroda i njegove pameti.

Mudri starac Platon smatrao je kako postoje četiri moguća politička uređenja gradirajući ih od najboljeg ka najgorem: aristokratija (vladavina umnih i plemenitih), oligarhija (vladavina grupe bogatih i moćnih), demokratija (vladavina naroda odn. većine) i tiranija (vladavina jednog demagoga i silnika). Onu prvu vladavinu ljudski rod ne pamti već mu je mitovi pripovedaju kao „zlatno doba“ iz pravremena te ostaje večni ideal kojem treba stremiti. Realno dakle, u vremenu i prostoru, suočavamo se sa tri sistema. Degeneracijom oligarhije spuštamo se u demokratiju a degeneracijom demokratije pada se na dno dna u tiraniju. A da li se iz tiranije može otpočeti novi ciklus povratkom u vladavinu vrlih muževa?!

Platon je živeo u antičkoj demokratiji Atine i dobro je uočio sve slabosti tog sistema. Značajno je kako je ne samo on već su svi blistavi umovi Atine prezirali demokratiju ne priznajući je za svoju. Šta je to „demokratski sistem“? Danas ga čine izbori na kojima svi punoletni građani imaju jedan (jednak) glas a nekada je to bilo izvlačenje imena kandidata ispisanih na glinenim pločicama između punopravnih građana (što u ono vreme nisu bili čak ni svi punoletni muškarci). Uz sve razlike koje je sadržina pojma demokratija imala u antici i danas ostalo im je nešto zajedničko: tehnika kojom slučajni ljudi dolaze na važna mesta na oročeno vreme da upravljaju državom i društvom bilo da su „izabrani“ hirom beslovesne svetine ili lutrijom. U antici se podrazumevalo da oni koji imaju status punopravnih građana (a takvi su bili manjina u populaciji) samim tim poseduju jednake sposobnosti pa je „sudbina“ nasumičnog izbora određivala njihovu rotaciju u obavljanju javnih dužnosti koje su smatrane počašću te se kao takve nisu honorisale. Danas kada svi imaju „jednaka“ politička prava, nastaje jagma za položaje upravo zbog novca i mogućnosti uticaja. A čitav narod je uključen u „izbore“ – zapravo u kolosalnu manipulaciju.

Već četvrt veka evo nas kako umiremo od leka koji nam je prepisan kao svemoćna panaceja i stalno se iznova čuje da krivica leži u tome što nemamo dovoljno ili da nemamo „pravu“ demokratiju. Pritom nam ne objašnjavaju kolika je doza „prave“ demokratije potrebna da bi pacijent oživeo? Shodno Platonovoj klasifikaciji, dve najmoćnije države sveta – SAD i Kina nisu „prave“ demokratije. Naravno da nisu, teško njima da jesu. SAD su oligarhija prerušena u demokratiju a Kina je oligarhija prerušena u komunizam. Dok je u slučaju Kine to sasvim jasno za SAD nije tako, do danas Amerika za mnoge širom sveta ostaje etalon demokratije. Uistinu, SAD ne bi bile to što jesu da su „prava“ demokratija kako to naivni ljubitelji demokratizma zamišljaju. Naprotiv, kod nas cveta „prava“ demokratija – nad kojom se Platon zgražavao – demokratija uzbesnelog poganog rajetina, linčerskog demosa, izvornog pučanstva koje bira sebi podobne da ga predvode. Na primer Šešelja i njemu slične.

U SAD se zna ko kosi a ko vodu nosi. Tamo biti izabran u Kongres, za predsednika, za državnog sekretara… znači poticati iz neke ugledne i bogate porodice ili pak biti izuzetan stručnjak u politikologiji, ekonomiji, sociologiji, istoriji… Ulaznicu u svet politike pružaju ili kapital ili znanje. Ali i jedno i drugo u službi odbrane sistema liberalnog kapitalizma i američke pozvanosti da se predvodi svet. Pokazati da je Kina oligarhijska a ne komunistička (kakva je nominalno) lakši je posao. Tamo se već decenijama postupno uvodi kapitalizam ali bez prepuštanja uprave razbarušenim ljubiteljima bezobalnih sloboda. Oligarhijska sprega nominalno komunističkih rukovodilaca zajedno sa menadžerskim i kapitalističkim slojem uspela je da Kinu dovede na drugo mesto u svetu po bruto društvenom proizvodu. Šta bi bilo od najmnogoljudnije zemlje da je tamo pobedila ideja „tranzicije“ ili pokret sa Tjenanmena 1989. godine? Kina bi postala poprište ratova, raspala bi se na ko zna koliko delova a od ukupne populacije od 1,5 milijardi pretpostavimo da je „samo“ 1 % (1,5 miliona) krenulo da beži na Zapad u Blagosloveni raj Evropske unije. Kinesko rukovodstvo nije se dalo obmanuti slatkorečivim parolama o demokratiji i ljudskim pravima koje vode u propast već je dalo prednost poretku i redu, ekonomskom napretku i postepenim reformama koje za sada rezultiraju kombinacijom kapitalizma (sve jačeg) i socijalizma (sve slabijeg).

Čini se kako je izbornim „čudom“ i dolaskom Donalda Trampa na mesto predsednika u SAD došlo do iskliznuća američkog sistema iz oligarhije u demokratiju. Kao što od dolaska na vlast Vučića sa njegovom koalicijom Srbija tone neumitno i nepopravljivo iz demokratije u tiraniju. Ipak, ne brinem za SAD jer tamo oligarhija pruža ogorčeni otpor Trampu i njegovom populizmu. Američki establišment („Vašingtonska baruština“ kako ih je nazivao Tramp tokom izborne kampanje) svestan svojih interesa i sposoban da odbrani poredak od prvog dana je nagazio na Trampa i on ako ne padne već pre kraja ovog mandata svakako neće dobiti priliku za još jedan. Jednostavno, svi uticajni krugovi su protiv njega, svi veliki mediji ga naveliko krpe, valjaju se demonstracije protiv njega… Ostaje mu samo „američki narod“ odnosno sve one tupadžije kojima se život svodi (ne isključivo njihovom krivicom naravno) na dirinčenje od jutra do mraka pet dana u nedelji a vikendom na roštilj u bašti, pivo ili gledanje američkog fudbala, ostaje mu oslonac na zaglupljenu i ograničenu masu bez ikakvih estetskih i kulturnih potreba (za šta opet nisu isključivo sami krivi). Takvi su pohrlili uz demagogiju koja „brine“ za siromašne i za spas „ugrožene“ veličine Amerike izrečenu od jednog milijardera koji je po definiciji neprijatelj svakog sirotana! Od pripadnika oligarhije koji je otpao, napustio svoj društveni sloj, da bi se dodvoravanjem pučanstvu popeo na Olimp vlasti. Mislim da će mu ovaj izlet kratko trajati.

Vratimo se Platonu. On piše da kada demokratija dosadi i dojadi svima i pokaže se potpuno nesposobna i korumpirana, kada dovede zajednicu do ruba propasti, onda se pojavljuje „spasonosni“ tiranin u liku čoveka iz naroda i za narod. Taj će u početku zaista učiniti nešto dobro za narod i narod će ga oduševljeno prigrliti, čime će steći opštu podršku. Međutim, kada tiranin poubija i protera sve koji su umni i plemeniti, sve koji vide kuda vodi njegova vladavina, tada se on okreće protiv naroda i tada kuku lele svima. Vladavina većine predstavlja tiraniju mase nad najboljima. Nikada sloboda nije bila volja niti želja naroda (većine) već naprotiv. Narod je u svojoj masi uvek konzervativan, tradicionalistički, inertan i nesklon bilo kakvom progresu. Beslovesna svetina oduvek je želela uništenje najboljih. Broj glasača u demokratiji važniji je od svih programa i načela. „Pravljenje većine“ jedina je majstorija koju poznaju demokratski političari. „Javno mišljenje“ to je nasilje prosečnosti i bede.

Autor je književnik i istoričar