Demokratija je jedini pravi razvojni put Srbije

Krajem četrdesetih godina prošlog veka Srbija je, s pravom, zajedeno sa ostalim republikama SFRJ, odbacila rezoluciju Informbiroa i napravila vododelnicu između svoje razvojne politike i razvojne politike tzv. istočnog bloka.

To skretanje „udesno“ veoma je, nažalost, koštalo mnoge „pravoverne srpske komuniste“, jer su „zagriženi rusofili“ bili po kratkom postupku hapšeni i proterivani na višegodišnja tamnovanja na Golom otoku, odakle se dosta njih nije nikad ni vratilo.

Ali je Srbija od tada ekonomski napredovala, da bi krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina prošlog veka srpski komunisti prestali da pomno osluškuju, prate i blagovremeno prilagođavaju društveni i privredni ambijent globalnim razvojnim kretanjima.

Neko bi rekao da je kod njih u tom periodu preovladao „žal zbog prethodne izdaje Rusije“, te su umesto da pristupe demokratizaciji društva i uključivanju u evropske integracije, oni, pre nego što su ih građani naterali da napuste vlast, doneli, uz podršku radikala, rezoluciju o „pristupanju SRJ Savezu Rusije i Belorusije“.

Te loše procene srpskih vlasti koštale su naše građane veoma mnogo! Srbija je, uz pokušaj da sredinom devedesetih, nađe kakav-takav spas od pogubnog međunarodnog izopštenja i ekonomske propasti, ubrzo klonula pod naletom neokomunističkih radikalnih struktura i ušla u direktan sukob sa vojnom strukturom NATO.

Fizičko i ekonomsko razaranje je postalo toliko veliko da se društvo i srpska privreda nisu oporavili ni do danas.

I što je najporaznije, uz razaranje industrijske, putne i energetske infrastrukture, kao i gubitka velikog broja mladih i nevinih ljudi, Srbija je nakon NATO ataka ostala bez prava da suvereno upravlja Kosovom i Metohijom.

Posle oktobarskih promena, kada su građani uspeli da povrate kontrolu nad svojim životima, 2001. godine je započeta obnova razrušene Srbije i borba novih državnih institucija da se država reuspostavi i na međunarodnom planu.

Kao i da se iz tkiva tih institucija iscede instalisani kriminal i razrađene koruptivne šeme, te da se građanima vrate ustavom garantovana demokratska prava i slobode.

Bilo je tada veoma važno za nove vlasti da uhvate kakav-takav privredni i istraživačko-razvojni priključak sa međunarodnim okruženjem, jer je zbog pogrešnog izbora pravca kretanja na razvojnoj raskrsnici krajem osamdesetih godina prošlog veka, i tvrdoglavo-jarosnog istrajavanja tzv. crveno-crne koalicije da dokaže da „ta koalicija ne može da pogreši“, Srbija bila postala parija savremenog sveta.

U tim nastojanjima, uz uobičajene greške i „previde“ novih vlasti, relativno brzo je bio napravljen prilično kvalitetan razvojni pomak.

Nakon što je početkom druge decenije ovoga veka, na redovnim izborima, dotadašnju vlast zamenila nova, ona je se, umesto da glatko nastavi sa unapređenjem sveukupnog privrednog i društvenog života i demokratskog ambijenta, okrenula neproduktivno-svađalačkoj kritici svega što je učinjeno u prethodnoj deceniji, dižući prašinu oko sebe i ulažući veliki trud da građanima ograniči medijske vidike.

Prvi „veliki ekonomski rezultat“ novih vlasti bilo je neustavno otimanje dela penzija od tzv. bogatih penzionera, i nimalo naivna i tendenciozna podela penzionerskog tela Srbije na „bake i deke koje će nove vlasti štititi i brinuti se o njima“ i na one druge „sa velikim penzijama“, a sve pod parolom – to se mora učiniti jer su prethodne, dosovske, vlasti dovele Srbiju na ivicu bankrota.

Kako su, potom, „uspesi“ tih novih vlasti, „iz dana u dan, postajali sve veći i veći“, tako su bila sve više i više ograničavana prava građana, a sve puniji bankovni računi, kućni trezori i „slamarice“ raznih nedovršenih mrsomuda, koji su po vazdan mračili javnim prostorom, ili su u roku od dva-tri meseca postajali „školci sa brzim diplomama“, „uspešni privrednici“, „v. d. direktora“, gradonačelnici, itd., bez kojih Srbija ne može. Nekompentencija i laž su naglo zacarili Srbijom, a kriminal i korupcija su postali sastavni deo svakodnevnog života.

Javna kritička reč je vulgarno i kagebeovski suzbijana, a česti i nepotrebni izbori, čiji je glavni cilj bio da se ne dopusti formiranje jačih kontrapunktova građana koji slobodno misle, toliko su učestali, tako da je srpsko društvo tokom druge polovine prethodne i početkom tekuće decenije ovoga veka uvučeno u stalnu, nedostojnu, izbornu igranku bez prestanka.

A kako su promašaji tih vlasti, i pored neviđenog medijskog agitropa, postajali sve očigledniji, one su u izbornu praksu uvele specijalne „migratorne modele za skupljanje sigurnih glasova“, uz „uvoz birača“ iz okolnih država i iz opština u kojima se ne glasa.

Taj novouspostavljeni model sakupljanja sigurnih glasova je uzbudio EU, jer su njene institucije procenile da bi takav „izborni model“ mogao da se primi i u njenoj društveno-političkoj bašti i da je zatruje. Zbog toga su nadležna tela EU i OEBS prompno preteći reagovala, i aktuela srpska vlast se našla pred dilemom – šta dalje?!

Od ove najnovije srpske razvojne raskrsnice jadan put bi mogao, uz brzu i efikasnu promenu izborne prakse, da usmeri građane prema stvarnoj demokratizaciji Srbije i njenom pridruživanju demokratskom i razvijenom svetu, a drugi – prema mračnom nedemokratskom otomansko-azijatskom tunelu na čijem izlazu bi sve nas dočekao sunovrat, dalji raspad državne teritorije i hazarsko nestajanje Srba.

Uskoro ćemo, po odnosu aktuelnih srpskih vlasti prema nalazima nadležnih tela OEBS i EU, videti da li će one svoj ego i želju da lukrativno i neograničeno upravljaju svim i svačim, staviti iznad opstanka nacije u koju se kunu i kojoj kažu da pripadaju, ili će se okrenuti prosvetljenju srpskog društvenog-političkog i privrednog ambijenta.

Ja, kao unuk dvojice deda-stričeva koji su se sa vojskom Srbije pod kuršumima povlačili do Krfa, pa se otud preko Kajmakčalana, kao oslobodioci Srbije i teški invalidi vratili u svoje domove, unuk jednog deda-strica koji je uspeo da preživi četvorogodišnju golgotu mathauzenskog logora, i unuk rođenog dede koji je, kao najmlađi, i vojnom pozivu tada nedorastao, sve vreme hranio i branio nejač svoje braće, a potom bio zatvaran tokom drugog svetskog rata od okupatora i njihovih domaćih pomagača, a potom i od komunista, veoma bih se radovao kada bi na ovoj raskrsnici naša vlast odabrala put demokratske svetlosti!

Autor je inženjer

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.