Demokratija, jedna ispričana priča

Demokratiju su uvek pratile sumnje u njenu ostvarivost. Ona je nastala kao posledica industrijske revolucije i politički izraz novonastalog građanskog društva koja je tražilo pored slobodnog tržišta i slobodnog čoveka. Demokratija je skup pravila koja utvrđuju ko je ovlašćen da donosi kolektivne odluke i na osnovu kojih procedura. Pored obaveznosti saglasja između onih koji donose odluke i onih na koje se te odluke donose, neophodno je da što veći broj građana učestvuje u izbornom procesu i da na izborima postoji realna alternativa aktuelnoj administraciji.

Ali, ako se odmaknemo od navedenih laboratorijskih perfomansi i izađemo iz filozofskog staklenog zvona, shvatićemo da u realnosti mase nisu sposobne da preuzmu sudbinu u svoje ruke i da sobom efikasno upravljaju.

To je posledica, nije uzrok krize demokratije koja postaje svetski fenomen.

Proizvodne snage koje definišu ekonomske odnose stvaraju novu društvenu osnovicu za politički i ideološki presek jedne istorijske epohe. Kriza rasta ili rast krize, uz strmoglavi pad ekonomske konjukture uvodi državu u privredni koordinantni sistem kao poželjni instrument za arbitrarnu intervenciju, a političku elitu personalizovanu u autoritativnom Vođi, kao mesijanskog spasioca. Korak nazad u deliberalizaciji ekonomije nužno znači sprint-rikverc u deliberalizaciji društva.

Mantra o porazu neoliberalnog kapitalizma nije pokazatelj da ti Balkan-info armagedonci nude nešto bolje, već da se plaše upravo reči koje tako spektakularno izgovaraju – plaše se novog i plaše se slobode. Zato i žele da svet uvuku u vremenski lavirint i restauriraju „tradicionalne vrednosti“ i vrate nas u vreme kada su granice individualnih sloboda povlačili krunisane glave krvavim mačem, hirotonisane krvavim krstom, a aristokratske krvavim zlatom.

Ako pažljivije poslušate te proroke moralne apokalipse, možete prepoznati njihovu neskrivenu mržnju prema svetom trojstvu modernog doba – individualizmu, sekularizmu i liberalizmu.

Zato insistiraju na kolektivnim pravima koja suprimiraju individualna, pa se licemerno bore za neokrnjeni suverenitet država, a brutalno ograničavaju suverenitet pojedinca.

Koliko je njihova pojava na javnoj sceni trivijalna i banalna za svakog ozbiljnog čoveka, pokazuje i narativ od kojeg ne odustaju, a to je da živimo u završnici borbe dobra i zla i da su oni vitezovi koji jurišaju na maskirane sataniste. S tim u vezi oni biblijske alegorije, religijske deluzije i crkveno-nacionalne mitove pretvaraju i politički program, pa je klerikalizacija društva ne samo poželjna, već i obavezna kako bismo i ovako grešni i ubogi zaslužili Spasenje.

Zapanjuje vas dverjanska spermofobija? Obratite pažnju na njihovu sabraću preko šengena ili okeana i njihove komplikovane dijagnoze.

Slobodu su izjednačili sa anarhijom. Pošto i crkva i nacionalizam imaju isti obrazac ponašanja, a to je sejanje straha i profitiranje na istom, onda se pokreće stara jednačina – što više straha, to manje sloboda. Rat, ekonomske krize i pandemije su plodno tlo za pretvaranje ove matematičke teorije u praksu.

S druge strane, požar u dvorištu manji je od požara iznutra.

Svakoj ideji grob kopaju utopističke dogmate. Danas slobodi opasnost ne preti toliko od istočnjačkih despotija, koliko od cancel kulturbunda i digitalne moralne policije koja je savremena forma srednjovekovnih cenzora i ideoloških inkvizitora. Za njih je demokratija neka vrsta političke religije, a svaka religija je izvrnuta slika stvarnog sveta. (Krleža)

Kapitalizam se izborio sa svojom formom ekstremizma u vidu naci-fašizma, levica je nadživela boljševike, vreme je da se liberali obračunaju sa svojim gender-talibanima.

Ideje jesu pokretačka snaga istorije, ali su sve ideje osuđene na neuspeh ako su odvojene od materije i interesa. Protekla decenija je period konfuznog nezadovoljstva masa koje preteći tinja i koje se kanališe kroz eruptivne izlive institucionalizovanog (trampizam i stabilokratije) ili vaninstitucionalizovanog (žuti prsluci, MAGA pokret) besa. Razlog tome takođe leži u anatomiji društva koje je određeno aktuelnim ekonomskim odnosima.

Još je Marks pre skoro dva veka upozorio da se na različitim formama vlasništva uzdižu različite ideološke nadgradnje, sistemi vrednosti i načini života. Mi ne živimo u postideološkom svetu. Ovaj svet je postao materijalistička magma, a čovek rob svojih misaonih dostignuća. On robuje svemu što je kao ideju pretvorio u delo. Prvo je stvorio Boga, pa robuje religiji, onda je stvorio zlato, pa robuje novcu, na kraju je stvorio mašinu i robuje u fabrikama. To samopotvrđuje našu neugasivu, patološko-ontološku potrebu za robovanjem i samoobmanama.

To je contradictio sine ljua non, ljudsko isuviše ljudsko!

Ne znam da li se demokratski svet ruši i propada ili se ruše i propadaju naše ideje o takvom svetu.

Demokratiju može zadesiti sudbina komunizma. Komunizam nije srušio unutrašnji klasni neprijatelj jer je već na početku eliminisan, nije ga srušio ni imperijalni kapitalizam jer je atomska smrt sprečila sudar dva sveta. Komunizam je negiran samim životom. Da li će i demokratiju – ostaje da se vidi.

Autor je lekar, član Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.