Zašto demokratija nije naš nacionalni prioritet?

U mislima nisam ni morao da odem daleko, tek tu do konfuzije oko učešća/neučešća opozicionih partija na predstojećim lokalnim izborima 2. juna ili do najnovije Vlade Srbije čiji sastav liči na bal vampira od kojih neki izgledaju kao da su dvaput povampireni.

Dokle ćemo ovako – da od izbora do izbora i od vlade do vlade razvlačimo jedno isto pitanje: kada će se u ovoj državi konačno uspostaviti normalna građanska demokratija?

Da li onda kada nam je, makar na kašičicu, dozvoli (udeli) sâm vladar, ili kada se za nju, demokratiju, celu ili na parče, izbori opozicija ili možda tek onda kada i civilizovanu vlast i odgovornu opoziciju – a to znači punu demokratiju dva u jedan – zaslužimo svi zajedno, kao narod?

Trenutno ništa od ovoga što sam naveo ne ide u dobrom pravcu.

Vučić i njegovi prilepci ne žele ničega da se odreknu jer na to nisu primorani; uostalom, ni ranijim vladarima Srbije nije padalo na pamet da sami i bez nužde dele vlast, jačaju institucije i šire građanske slobode.

Na drugoj strani, ni opozicija nema sposobnost da istovremeno misli i na sebe i na narod; a i to nam je tako bivalo oduvek: dok su u skupštinskoj manjini, naši političari nemaju snage, kada dođu na vlast, izgube i želju da se istinski potrude i založe za demokratiju.

Tako opet dolazimo do nas, građana Srbije: više je nego jasno da ni mi nismo kako treba i o tome ovde želim da kažem koju reč više.

Ako zaista u kolektivnom smislu još uvek na zaslužujemo demokratiju, razlozi za to, dakako, počivaju u nama, ali zar nije glupo svu krivicu pripisati narodu?

Ako i nije skroz glupo, bez sumnje je uzaludno, jer to što narod nije briga da li se njime vlada civilizovano ili ne samo je prividno njegova odluka, u stvarnosti, on se ni za to ne pita.

Ako je nemaran prema tome u kakvom društvu živi, onda je to njegov karakter, vrednosna odrednica kojom pokazuje gde su mu građanski dometi i kakav mu je opšti nivo kulture i obrazovanja.

A narodni karakter se teško i sporo popravlja, brzo može samo da se još više pokvari i to je ono što kod nas godinama radi većina političara, nebitno je da li već drže kamdžiju ili bi tek da je se dohvate.

Evo jednog izmišljenog primera nesprovodivosti odgovorne politike u Srbiji.

Zamislite lokalnog političara koji bi se založio za smanjenje kiča u stanovima zato što je saznao da estetski kvalitet ambijenta utiče na međuljudske odnose osoba koji u njemu borave, drugačije rečeno, da tamo gde ima više ružnih slika i predmeta ima više i porodičnog nasilja. Kako bi on uopšte politički agitovao i koliko bi mu glasova to donelo na narednim izborima?

A sad zamislite provincijskog lidera koji u istom mestu želi da osvoji vlast (ili da ostane na njoj, svejedno), i koji u svojoj kampanji jednostavno pozove te iste građane na trg, podeli im pivo i hamburgere i plati nekoga da im peva: “Bićeš moja il’ ničija!“.

Ovo prvo nude političari-prosvetitelji, oni se u Srbiji pojave retko i uglavnom bivaju žigosani, proterani, a, ako su baš uporni, može im se dogoditi i da budu likvidirani, dok ovo drugo čine populisti raznih sorti i od njih se bez istorijskih prekida regrutuju autokrate i kontrolori nacionalnih frekvencija.

Pošto, dakle, za popravljanje narodne pameti (i ukusa) ne haju ni oni na vlasti ni oni koji bi da se na nju popnu – a i da haju, za takve kolektivne korekcije nije dovoljna samo jedna generacija – onda se postavlja logično pitanje: šta u ovakvoj situaciji uopšte možemo da uradimo?

Ima li ikakvog leka ili da se lepo pomirimo s time da smo zajednica nedovoljno civilizovanih građana za koje čvrsta ruka i jeste jedini mogući oblik vladavine?

Ipak, pre nego što se kao građani pomirimo s tim da smo takvi-kakvi smo, ne bi bilo loše da potražimo pomoć ili da se makar posavetujemo sa onima u koje tradicionalno imamo najviše poverenja; znate već, to je ona velika četvorka kojoj srpski narod najviše veruje: Vojska, Crkva,

Akademija i Univerzitet. Stvarno, kako se ove ustanove odnose prema našem retardiranom potencijalu za izgradnju demokratskog društva.

Jer ako ni njima nije stalo do demokratije u društvu, kako će i kada svest o tome dobiti sami građani?

Naglašavam da ovde nije reč o politici, nijedan od ova četiri nosioca najvećeg narodnog poverenja nema politički angažman i to tako i treba da ostane, ovde govorim o njihovom društvenom uticaju i o efektima koje taj uticaj proizvodi, ili ne proizvodi, a trebalo bi.

Ne znam dovoljno o Vojsci Srbije, ali ako ona iole liči na onu koju pamtim, onda se ne uzdam mnogo u njenu pomoć.

Vojni rok sam služio u Negotinu, zakletvu sam, umesto Hajduk Veljku, položio Nikoli LJubičiću, bombu me je naučio da bacam kapetan Sali Veseli, budući oficir OVK, a pojam vojničke discipline dobio sam od majora Radisava Krstića, kasnijeg haškog osuđenika za genocid u Srebrenici.

Niti je ona vojska tada doprinosila demokratiji, niti to može ova danas, a u to sam tek siguran kad pomislim na zataškane afere i nesreće bez odgovornih.

Posebna tuga me prožme kada se setim nesrećnih gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića i njihovih roditelja, onda se iskreno uplašim da ću reći nešto ružno o našem tradicionalnom poverenju u vojsku.

Ni o Crkvi ne govorim kao poznavalac materije, već kao solidno obavešteni laik.

Ne potcenjujem značaj koji je SPC imala u našoj istoriji, niti joj odričem ulogu koju danas ima za Srbe koji žive u nepodnošljivim uslovima, okruženi mržnjom i gde im je ona može biti jedino utočište.

Ali njene zasluge nisu abolicija za sve društveno-štetno što Crkva i njeni pojedinci godinama unazad rade; na primer, za to što se kriju slučajevi seksualnog uznemiravanja maloletnika, što optuženi za pedofiliju čak i napreduju u crkvenoj hijerarhiji, zatim za nasilno uvođenje institucije blagoslova na Beogradski univerzitet, koje je SPC obavila u direktnoj sprezi s vladajućim političarima, kao i niz drugih stvari slične forme i sadržaja.

Najzad, na šta liči patrijarhov blagoslov za nedavno izglasanu Vladu, u stvari lutkarsko pozorište, a da pre toga nije bilo nijedne reči o osnovanim sumnjama o izbornoj krađi od strane vlasti?

O Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i Univerzitetu u Beogradu mogu, kao insajder, da govorim i slobodnije i s više kritike.

Uostalom, ako bi Vojska Srbije i SPC trebalo da budu promoteri transparentnosti, pravičnosti i građanske slobode u društvu, onda se takvi zahtevi tek postavljaju pred ustanove koje čine krov celokupnog srpskog obrazovanja.

Mislim da ove ustanove i njeni pojedinci slabo odgovaraju na ove zahteve i da od toga društvo ima malo koristi.

Kako da obični građani imaju svest o značaju slobodnog mišljenja, ako su im akademici i profesori preko mere poslušni – bilo jedni drugima, što je loše, bilo političarima na vlasti, što je tek propast?

Kako da povećamo plate učitelja nastavnika, ako profesori državnih fakulteta ne pristaju čak ni da se objavi visina njihovih primanja – je l to solidarnost?

Kako da se narod oslobodi stege od mitova i lažnog patriotizma kada su mnogi članovi akademske zajednice kolporteri takvih stavova?

Šta da misle građani Srbije, ako se veliki broj njihovih najviše pozicioniranih intelektualaca Miloševićeve politike odriče samo zbog rezultata, ali ne i zbog namera?

Zašto demokratija nikada nije bila naš nacionalni prioritet? Zato što narodna demokratija nije najvažnija ni onima koji tom istom narodu služe kao primer, zato što za nju ne mare ni četiri glavna jahača svenarodnog poverenja.

Ako od Vojske i SPC nećemo skoro dočekati da nam budu od pomoći na demokratskom putu, dovoljno bi bilo da ne kvare – SANU i Univerzitet su istovremeno i odgovorniji i mogu da predstavljaju izvesnu nadu.

S tom nadom i završavam, nadom u pojedince iz ovih ustanova koji će menjati i sebe i građane, prvo sebe pa građane, kako bismo konačno prekinuli tužni istorijski kontinuitet sačinjen od “toliko mnogo fizičkog junaštva i građanskog kukavičluka“ (M. Đilas).

Autor je univerzitetski profesor i akademik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.