Demokratska stranka, skrajnuta i ponižena

Svestan opasnosti da potpomognem opštoj društvenoj paralizi koju uzrokuje kolektivna skepsa, olovku koristim kao skalpel kako bih iz sebe oslobodio nagomilani gnoj jeda i ogorčenosti.

Još su sveža sećanja na prve parlamentarne izbore pod Vučićevim egidom kada je par nedelja pre izbornog dana došlo do prvog cepanja Demokratske stranke u 21. veku u statusu opozicije. Raspad rukovodećeg nuklesa odlaskom počasnog predsednika pokrenuo je nezaustavljivu fisiju koja je nekada moćnu partiju svela na mnoštvo neupotrebljivih kvarkova i kratkoživući izotop koji nikako da se stabilizuje i prekine smrtonosnu lančanu reakciju.

Slično je bilo i na prvim predsedničkim izborima 2017. godine kada su Jeremić i Janković zaboravili koga jure u kampanji, pa su se umesto za drugo mesto među pobednicima, međusobno saplitali za prvo mesto među gubitnicima. Sledeće godine atomizacija opozicije izvršena je na gradskom nivou, a ta operacija uvela je Demokratsku stranku u stanje dvopostotne vegetacije, za mnoge i u kliničku smrt.

Bojkot je uz mnoštvo skrivenih promovisan uz jednu očiglednu zabludu. To je zabluda o jedinstvu opozicije. O kakvom jedinstvu možemo razgovarati ako opozicija, tada okupljena u Savezu za Srbiju, nije bila sposobna da zajedno i istovremeno donese ovako tešku odluku. Prvo je Narodna stranka obavestila javnost da će bojkotovati izbore, a onda su joj se pridružili i ostali partneri iz sada pokojne koalicije. Situacija je bila neprijatna poput one kada lukavi i bezobrazni mladoženja zaprosi devojku na nekoj manifestaciji sa puno poznatih i nepoznatih osoba, odnosno dovede svoju izabranicu u situaciju da ne može da kaže ne, sve i kada bi htela, jer joj pristojnost nalaže da ne pravi skandal ili da ne povredi nekog do koga joj je stalo.

Metodologijom svršenog čina stranka koja (iz nepoznatih razloga) pretenduje da bude predvodnik opozicije, predložila je Zdravka Ponoša za predsedničkog kandidata. Bez prethodnog dogovora, bez jasnih meritornih parametara, bez serija sastanaka na široj osnovi koalicionih partnera. Istrčavanje sa ovakvim predlogom samo je još jedan dokaz da sukobi unutar opozicije još uvek nisu prevaziđeni i da oni nisu samo posledica ličnih netrpeljivosti i bolesnih ambicija. Problemi su mnogo dublji.

Gde je u svemu tome Demokratska stranka koja je uvek bila vezivno tkivo srpske opozicije?

Komatozna, skrajnuta, ponižena.

Razumem ćutanje i razoružavajuću smirenost Zorana Lutovca. On nema privilegiju nas lutajućih strelaca, jer je na funkciji na kojoj ga obavezuje. Ja uživam u slobodi koja mi dozvoljava da kažem da Demokratska stranka, u ime slavne prošlosti i još slavnijih pojedinaca koji su je predvodili i izgradili, ne sme sebi da dozvoli status neprimetnog satelita, pomoćnog brodića na naduvavanje, vrednog antikvarnog broša na nečijem pocepanom reveru.

Dve su opcije.

Prva je – zbog nepoštovanja pravila elementarne pristojnosti i zbog neodgovornih poruka koje se šalju opozicionoj javnosti Demokratska stranka obustavlja pregovore o zajedničkom nastupu na sledećim gradskim i parlamentarnim izborima.

Druga je – Glavni odbor Demokratske stranke uskraćuje poverenje stranačkom rukovodstvu, ako isto na sednici GO predloži glasanje o podršci kandidaturi Zdravku Ponošu. Takav iznuđeni potez onih koji su se u naše ime, a bez našeg znanja, dogovarali o prostiranju crvenog tepiha za čoveka koji napušta vrh jedne stranke, da bi ga kandidovala druga, dok treća glumi Marka Đurića sa šakama spremnim za aplauz ili aklamativno izglasavanje tuđih odluka, jeste brutalno spuštanje ovog najvišeg partijskog organa ispod granice dostojanstva, što je za mene apsolutno neprihvatljivo.

„Šta god da se desi, mi demokrate nosimo zastavu promena“, reči su pokojnog Zorana Đinđića.

Izgleda da je danas neophodno prvo pokrenuti promene unutar opozicije, da bismo barem zaslužili šansu da menjamo Srbiju.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke