Deo pravosuđa nije ni za njivu

Način na koji je dao ostavku na mesto gradonačelnika Beograda, sa prezirom, a potom bio podlo sapleten od kojekakvih telom i duhom sitnih igrača u diplomatiji tog vremena, samo je svedočio, i svedoči, o tome da je Milan Protić jedan od ljudi koji vraćaju nadu u pristojnost i časnost ovog grada i ove zemlje. I njegov tekst o sramotnim sudijama je u skladu sa tim činjenicama o njemu.

Stavovi Milana Protića su sasvim ispravni. Srbija danas nema pravosuđe. Tu radi tušta i tma nekih ličnosti koje, čast malobrojnim izuzecima, ne zaslužuju ni da obrađuju njive, a mnogi od njih ni da budu na slobodi, a kamoli da oni rezonuju o pravu i o nečijim tuđim pravima. Primeri su bezbrojni i ne treba ih više ni pominjati, do bljutavosti su poznati svima.

Zašto je sve ovo ovako?

Razlog je u etici.

Kada bi se otvorilo preispitivanje celokupnog načina rada pravosuđa, veliki broj sudija ne bi mogao da se sakriju od javne sramote i pravnih i imovinskih posledica načina na koji su gradili svoje karijere.

Kada se pogledaju samo skandali u porodičnom sudstvu poslednjih godina, u kome je došlo do smrti toliko ljudi kojima su razarane porodice u saradnji sudija iz porodičnih referata sa do dna nekompetentnim i malignim centrima za socijalni rad, koji su verovatno najveća hipoteka i problem javnog sektora u ovom društvu, vidi se skandalozno stanje u većini porodičnih odeljenja osnovnih sudova.

Tu se deca poveravaju problematičnim roditeljima, ponekad roditeljima protiv kojih postoje važeće mere zabrane prilaska istoj toj deci i supružnicima, odluke se donose van ročišta, u dogovorima sa kriminalizovanim advokatima, žalbe se drsko i bezobrazno ne prosleđuju višim sudovima dok se primenjuju nezakonite privremene mere i druge odluke, predmeti i informacije se viberima šalju advokatima, uništavaju se životi, masovno, nekompetentno, krajnje nemoralno, svaki dan.

Uprave sudova to sve znaju i podržavaju. Kakva kazna je onda primerena za takve ljude?

Umesto da porodične sudije budu savest društva, obrazovani i zainteresovani za materiju kojom se bave, a koja je najosetljivija moguća, ti ljudi prepisuju mišljenja najgorih i najnemoralnijih, najneobrazovanijih pripadnika jedne zajednice, kriminalne i korumpirane, neškolovane, teško psihološki osujećene i nikada klinički neproverene socijale, ljudi koji u velikoj većini ni lično, a pogotovo profesionalno, ne zadovoljavaju ni najminimalnije standarde pristojnosti, a kamoli kompetentnosti da odlučuju o bilo čijoj sudbini.

I sudije to dobro znaju. Otuda je uvođenje najoštrije kazne za njih, u bilo kom sistemu reforme pravosuđa ili kažnjavanja nekompetentnih i nečasnih sudija, sine qua non bilo kakvog opstanka društva i institucija. Oni koji tako postupaju sa decom, sa najranjivijima, ne zaslužuju da budu članovi društva ni u najminimalnijem smislu reči.

Isto se, onda, sledstveno odnosi i na parnična odeljenja apelacionih sudova, koja masovno takve odluke potvrđuju, kao i na sve one sudije na vrhu pravosuđa koje su očigledno neprimenljive, tehnički i logički apsurdne presude, potvrđivali u postupcima po vanrednim pravnim lekovima.

O Ustavnom sudu, koga advokati nazivaju „zaustavni sud“, jer godinama ne odlučuje o ustavnim žalbama u hitnim stvarima od kojih zavise ljudske sudbine, uključujući sudbine najranjivijih, ne treba ni govoriti.

Neodlučivanjem, Ustavni sud sprečava građane da potraže pravdu pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, čime direktno narušava ljudska prava.

On odlučuje onda kada mu zvizne izvršna vlast, što smo imali prilike da vidimo koliko par meseci unazad, sa sve dekorom navodnog „glasa protiv“ koji ništa ne menja. Stari recept, stari maniri, ništa novo, ali se primenjuje stalno i uporno.

Nekompetentnost u pravosuđu je princip organizacije i mera stvari. Tako, na primer, ne samo da tokom pravnog obrazovanja sudije uopšte ne slušaju etiku kao predmet, nego je u sudstvu, sa velikim zakašnjenjem, formirana Etička komisija u kojoj nema ni jednog jedinog etičara, nijednog čoveka koji ima ikakve kvalifikacije iz etike, ikakve radove, reference iz etike, koji je ikada čak slušao etiku, makar neuspešno.

Ta komisija je slika moralnog stanja u pravosuđu i slika nivoa poznavanja etike i interesovanja za etiku.

Alternativa daljem razaranju pravosuđa je konačno upristojavanje pravnog obrazovanja i organizovanje vanredne provere znanja za sve sadašnje nosioce pravosudnih funkcija.

Vrlo bi bilo interesantno videti koliko bi sadašnjih sudija položilo najelementarniji ispit iz etike.

Uključujući i one na vrhu pravosudne hijerarhije.

Jer pravo supervernira na društvenoj etici. U suprotnom, ono je obesmišljeno.

Zanimljivo je da je prilikom normiranja sastava najviših pravosudnih tela po najnovijim pravosudnim zakona ponovo predviđeno učešće „uglednih pravnika“. Koji, u sadašnjem sistemu pravnog obrazovanja, nikada nisu slušali etiku.

Zar nije smisao učešća nesudijskih članova u sudijskim telima upravo da se etička dimenzija rada sudova kontroliše iz perspektive društva u oblastima za koje same sudije nisu dovoljno stručne, a ne da se dovedu dodatni pravnici koji takođe nemaju pojma o etici, i koji će se nepotrebno mešati u rad pravnika (sudija), koji nikada nisu slušali etiku?

Na šta i može ličiti takvo sudstvo, osim na travestiju pravde i morala?

Zar onda nije logično da se takve sudije i tužioci stide da se pojave u javnosti imenom i prezimenom iza svojih odluka, a kada ih neko prozove, pozivaju ustavno nenadležna pravosudna tela da prete građanima i da ih brane, kao neobrazovana majka blentavo dete?

Infantilnost, nekompetentnost i ozbiljne zloupotrebe su pravilo, a ne izuzetak u pravosuđu.

Upravo stoga je potrebno sistemsko preispitivanje svih kadrova kroz održavanje ispita kojima bi se jasno pokazalo koliko tu ima sveta koji ne zaslužuje ni naziv diplomiranog pravnika, a kamoli nosioca pravosudne funkcije.

Autor je osnivač Instituta za praktičnu humanistiku iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.