Depatologizacija trans osoba u Srbiji ide sporo

Znači nam jer samo mi koji smo na sebi osetili mržnju, osetili poniženje, odbacivanje, neretko i nasilje, a o svakodnevnoj diskriminaciji da ne govorim, saosećamo sa žrtvama, koje su stradale samo zato što su tako rođene i što nisu birale, nego su drugi birali za njih i odbacili ih, a spremni zli ljudi su ih dokrajčili.

Po podacima TGEU (Transgender Europe), organizacije koja se bavi zaštitom prava Trans i rodno varijantnih osoba, od oktobra prošle, do septembra ove godine ubijeno je 375 trans i rodno varijantnih osoba. Ogroman procenat, čak 96% njih bile su trans žene. U Evropi od broja stradalih 43% bili su migranti. U SAD 89% su bile su osobe druge boje kože. Malo više od polovine (58 %) su bile seksualne radnice. Po mestima ubistava 36% je ubijeno na ulici, a 24 % u svojim kućama. Prosečna starost žrtava je bila 30 godina, a najmlađa žrtva imala je 13 godina.

Tužna statistika, tužne brojke, koje nam govore da je transfobija zastupljena i u visoko razvijenim državama, gde je raslojenost stanovništva ogromna. Siromaštvo je u porastu, nakon dugotrajnih lock downa, stvorilo se pojačano nasilje među ljudima, razdražljivost i agresija.

Naša zemlja, na sreću može da se pohvali sa 0 % transfobičnih ubistava.

Ono čime se ne možemo pohvaliti, to je izvršavanje međunarodno prihvaćenih obaveza. Naime, još 2019. godine Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je donela novu klasifikaciju bolesti (MKB 11) po kojoj se trans identiteti skidaju sa spiska mentalnih bolesti i prebacuju u domen seksualnog zdravlja.

Sve države članice SZO su u obavezi da od 2024. godine počnu da izveštavaju po novoj klasifikaciji bolesti. Od 2022. godine, države koje su uspele da implementiraju u svoje zakonodavstvo, već mogu da počnu sa izveštavanjem.

Bližimo se tom trenutku, po svemu sudeći nespremni, jer pandemija Covid 19 virusa je izgleda zarazila i našu implementaciju, pa se o njoj ne priča, a o nekoj aktivnosti u tom pravcu nema glasa.

O njoj priča samo jedna grupacija a to je i jedina interesna strana – trans osobe. Pitamo se zašto? Pa odgovor je više nego jasan – ne želimo da se o nama priča kao o bolesnim osobama, pogotovo mentalno bolesnim, kada znamo da smo zdrave osobe, koje su, ili su bile u pogrešnom pakovanju, osobe koje su punopravne članice i članovi ovog društva.

Implementacija kao reč je još jedna u nizu stranih reči koje čujemo i prođu nam kroz uši, ali suština u ovom slučaju rešava mnoge probleme jedne grupacije, depatologizuje 0.5% ukupnog stanovništva u našoj zemlji (po statistici, toliko osoba je u transrodno u odnosu na celokupno stanovništvo), skida ih sa spiska mentalno obolelih osoba, definiše ih kao sve druge osobe i uvodi u redovne društvene tokove. Taj naizgled mali korak, rešava ljudske sudbine, deluje inkluzivno i daje trans osobama jednaku šansu kao svima.

Kancelarija UN u Srbiji se ponudila da pomogne i u protekle dve godine fasilitirala jedine sastanke između nas koji smo zainteresovani za tu implementaciju i konačnu depatologizaciju trans osoba u Srbiji i samih institucija koje tu implementaciju vrše.

Želimo da budemo partneri u tom poslu, jer ko će bolje pomoći od onih koji svakodnevno žive taj život i osećaju sav teret nečinjenja. Pandemija jenjava, možda se naša implementacija vakcinisala, oporavila, pa ćemo uz pomoć naših prijatelja iz UN tima, organizovati nekoliko sastanaka, ponuditi sebe kao partnere i pomoći da se započeti posao završi uz obostrano zadovoljstvo. Trans životi su važni, to je poruka koju ponavljamo stalno, jer svaki život je važan i treba se za njega boriti.

Autorka je aktivistkinja za prava LGBTI osoba