Deponija zvana „Srbija“

Činilo mi se tada da će republički zakon o izgradnji šest velikih deponija na teritoriji Srbije, za koje je projekte uradio Institut „Jaroslav Černi“ umnogome rešiti problem komunalnog otpada i da se tu neće stati.

Trebalo je samo edukovati ljude na čijoj teritoriji se planira izgradnja, pošto su pružali veliki otpor, a lokalne zajednice ubediti u značaj tog poduhvata koji je već tada u svetu postao ili izvor toplotne energije za grejanje čitavih naselja ili veliki i profitabilan posao koji uključuje i reciklažu. A o ekologijii i da ne govorimo.

Danas znam da niti su sve te deponije kompletirane i proces zaokružen, niti su postale profitabilan posao.

Naprotiv, štampa upravo bruji, kako se na mnogim lokacijama u Srbiji otkrivaju divlje deponije tzv. opasnog otpada u koji ne spada samo industrijski otpad, već i medicinski, farmaceutski, nuklearni i eksplozivni, a o ovom komunalnom koji navodno nije opasan i za koji su do sada prijavljena 123 potpuno nelegalna, ogromna, divlja smetlišta i bezbroj manjih, koji je prešao broj od četiri hiljade, niko i ne govori.

Mi smo devedesetih za nove deponije planirali postavljanje specijalnih otpornih geomembrana (HDPE, EPDM) kako bismo sprečili poniranje agresivnih otpadnih voda iz deponovanog otpada i zagađivanje okolnog zemljišta, ali smo razradili i metode saniranja već postojećih. I sve je to ostalo samo na projektima.

Ovih dana se pročulo čitavom Srbijom da se pojavio ozbiljan pokret koji vodi tim veoma upornih, zabrinutih ljudi, na čelu sa Aleksandrom Jovanovićem, zvanim Ćuta, koji je bukvalno spasao Staru planinu od uništavanja vodotokova, koji su bili napadnuti mini-elektranama i zaustavio nasipanje Reve građevinskim šutom u pančevačkom ritu.

Slika naše poznate glumice Svetlane Bojković, koja stoji ispred kamiona dvadesetotonca i sprečava ga osmehom da izruči šut, obišla je Srbiju, a na svakom od ovih protesta građana promicala je živahna figura doajena srpske arhitekture, Dragoljuba Bakića, koji proganja ovu bahatu vlast kao nečista savest.

Ćuta se sprema da omasovi pokret i pokuša da spase Makiš i Savski nasip. Izgleda da se narod konačno okupio, bez uplitanja političkih partija i pokreta, oko borbe za čist vazduh, zdravu vodu, nezagađenu zemlju, dakle oko nečega što zapravo čini suštinu našeg bitisanja na planeti.

Javnosti mora postati potpuno jasno šta belosvetski zagađivači buškaju i istražuju po čitavoj Srbiji, a pre svih „Rio Tinto“, koga su prognali iz mnogih zemalja u kojima je uništio hektare najboljeg zemljišta i zagadio tokove bistrih planinskih reka i potoka.

Ako svemu ovome dodamo da u Srbiji ima preko 3,5 miliona septičkih jama, da su zagađeni vodotokovi sve tri Morave, Save, Dunava i Drine, da se u najveći broj reka direktno uliva gradska kanalizacija (90 odsto), da samo u Beogradu nedostaje desetak postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, da većina gradova kuburi sa pijaćom vodom, jer su postrojenja koja ih snabdevaju stara preko 30 godina, onda je situacija alarmantna.

U nekim sredinama kao što su Bački kanal kod Vrbasa, Aleksandrovački kanal kod Zrenjanina, Borska reka, nema više živoga sveta, a na četiri kilometra od čuvene Sokobanje nikla je ogromna deponija čiji se smrad oseća i u samoj Banji.

Dodamo li ovoj tužnoj priči kompletno potonulu nemačku flotu iz Drugog svetskog rata na Dunavu ispod Đerdapa, punu ogromne količine eksplozivnih sredstava, zbog čega bi trebalo dići na noge sve podunavske zemlje, pošto je ugrožen najveći rečni plovni pravac u Evropi kao, onda je ono što je bagerom otkopano u selu Vukićevica kod Obrenovca, pre nekoliko godina, a otkopava se i pronalazi stalno i na drugim mestima, kako kažu jedne novine, samo ogrizak jabuke sa ogromne deponije koja se zove „Srbija“.

Srbija proizvodi 80.000 tona opasnog otpada i oko devet miliona tona komunalnog ili manje opasnog otpada. Više od 70 odsto električne energije dobija iz termoelektrana na ugalj koje se u Evropi gase, a na one koje ostanu, plaćaće se ogromne kazne ukoliko se potpuno ne zaštiti čovekova okolina.

Šta će nam sve te kule, mostovi i putevi koje gradimo, ako nam je 80 odsto vodovodnih cevi od azbesta. Ako nam je uopšte stalo do zdravlja ljudi, a onda i do ulaska u Evropsku uniju, poglavlje o čovekovoj okolini i ekologiji uopšte biće teže zatvoriti nego ono gde treba rešiti odnose sa Prištinom.

A situacija ne može da se reši brzo. U tu oblast treba ulagati godinama. Ne zbog EU, već zbog nas i naše dece i unuka.

Autor je arhitekta