Depresivne slike sa BG sajma – iznuđeno rešenje

Princip je uvek bio isti: izdvojiti obolele od zdravih, kako se zaraza ne bi prenela na celu zajednicu.

Tokom vremena, uslovi su se menjali, pa je, bar u razvijenim zemljama, smeštaj od skoro zatvorskog postao sličan skromnom hotelskom, sa posebnim toaletom za svaku jedno, odnosno dvokrevetnu sobu.

Podrazumeva se da komfor biva žrtvovan u vanrednim situacijama, poput ratova i masovnog obolevanja, kad se pribegava improvizovanom smeštaju, za šta su primer montažne poljske bolnice, fabričke hale i slični objekti kojima je, sticajem okolnosti, promenjena namena.

To se upravo desilo sa čuvenom Žeželjevom halom 1 Beogradskog sajma, koja je u vreme gradnje bila najveća kupola od prednapregnutog betona u svetu.

Ona je, sa 3.000 postelja, pretvorena u verovatno najveću zajedničku spavaonicu za koju se zna. Ovaj autor je jednoj novinarki rekao kako pretpostavlja da će se privatnost postići odvajanjem svakog kreveta panelima, poput štandova na Sajmu knjiga. Očigledno je da za takav luksuz nije bilo uslova.

Slika gusto poređanih kreveta deluje depresivno, ali predstavlja iznuđeno rešenje.

U epidemiološkom smislu, bar što se nove bolesti tiče, ne postavlja se pitanje rizika prenošenja njenog uzročnika, jer će svi građani biti zaraženi (po tom kriterijumu se i regrutuju za prijem).

Opasnost od epidemija meningokoknog meningitisa, čestih u uslovima gustog smeštaja, otklonjena je razmakom između glava većim od jednog metra. Ostaje, međutim, pitanje drugih zaraza prenosivih na sličan način.

Pored toga, epidemiologija se bavi otkrivanjem i sprečavanjem svih poremećaja zdravlja, pa je izvesno da će kineski stručnjaci sugerisati odgovarajuće mere, recimo da prostatičari budu smešteni blizu mokrog čvora, kako noću ne bi tumarali između gusto poređanih kreveta, a da epileptičari i osobe sklone histeričnim reakcijama ili napadima panike dobiju izdvojen smeštaj.

Jasno je, naime, da bi odjek vriske u noći ne samo omeo san ostalih spavača, već bi mogao da dovede do masovne psihopatološke reakcije, širene po tipu zaraze, ali putem pogleda i zvuka.

Navedeni problemi su manje-više sprečivi ukoliko se blagovremeno imaju u vidu. Moguće je da će građani koji su videli slike Hale 1 na društvenim mrežama bežati od testiranja kao 1990-ih od regrutacije, ali je to domen nadležnosti organa sile.

Mnogo je delikatnije pitanje karantina. Tom rečju označava se preventivna izolacija, dakle ne izdvajanje bolesnika, već zdravih osoba koje su bile u kontaktu sa obolelima, pa postoji mogućnost da su u inkubaciji. Istorijski gledano, ona je prvo trajala 30 (trentina), pa četrdeset dana (quarantena).

U današnje vreme dužinu joj određuje maksimalna inkubacija za određenu bolest (u našem slučaju 14 dana).

Povratnici iz inostranstva smešteni su u utorak u izbeglički kamp kod Subotice, gde su spavaonice pretrpane, a kupatila i nužnici zajednički.

Da su ostali tamo, ti nesrećnici bi mogli biti zadržani do jeseni ili duže. Naime, kad god bi se jedan od njih razboleo, svima bi se, do unedogled, produžavao boravak za po 14 dana, jer se, po definiciji, trajanje karantina računa od poslednjeg kontakta sa izvorom zaraze. Ti ljudi bi bili izolovani od sveta, a ne između sebe.

U tom pogledu, poučno je iskustvo iz epidemije variole 1972. godine. Jedna kafanska pevačica s juga Srbije imala je neke bubuljice po licu, a na Železničkoj stanici davala je nepouzdane odgovore na pitanje odakle dolazi, pa je ubačena u sanitetsko vozilo sa još jednom ženom.

Na pregledu je ustanovljeno da pevačica nema variolu, ali je obolela njena saputnica.

Zbog toga je pevačica smeštena u dvokrevetnu sobu jednog od beogradskih karantina. Mada se pokazalo da se nije zarazila u vozilu Hitne pomoći, karantin joj je produžen za još 16 dana, jer je njena cimerka ispoljila znake bolesti. Koliko li bi se razvukao lanac zaražavanja da je bila u nekoj od velikih spavaonica sa zajedničkim mokrim čvorom?

Vrlo je važno da se učimo i na primeru ove kafanske pevačice.

Autor je epidemiolog, profesor univerziteta u penziji