Desankina republika

Kao retko kad i mediji su među sobom bili složni i uskladili tačku gledišta. Pink, Prva i Nova disali su kao jedno.

Pomutile su se sve ideološke, sitnostranačke razlike. Na kratko, dogodila se srpska utopija.

Disalo se kao jedan. Intervjuisani su ljudi na ulicama, recitovali se stihovi, pisane i potpisivane peticije, lepota Desankine poezije branila se najvulgarnijim rečima, linč-zaricanjima i obećanjima.

Drugim rečima, nije ovde toliko reč o samoj poeziji Desanke Maksimović, koliko je reč o recepciji jedne senzacionalističke vesti koja je konstruisana na relaciji Zadužbine Desanke Maksimović i novinskih agencija.

Malo ko se pitao o drugoj, zloj strani. Kao u nekom stereotipu, kolektivna svest je umislila neke tajanstvene mrzitelje književnosti i srpstva, sakrivene u opskurnim odajama Zavoda za unapređenje obrazovanja (ZUOV).

Začudo, u tome su posebno prednjačili književnici i ljudi iz struke – profesori srpskog jezika i književnosti, mnogi među njima i saradnici Zavoda.

Bio je to trenutak, zapravo jedan od onih trenutaka kada književnost bljesne kao bitno pitanje našeg društva.

Spolja posmatrano, neko bi se nanovo ubedio da je to ona ista nacija koja u prste zna i Petera Handkea i probleme institucije Nobelove i NIN-ove nagrade.

Nacija koja bez književnosti neće i ne može. Koja ne dopušta da književnost bude iščupana iz njenog srca.

Videći da je narod na viralnim nogama, univerzitetski profesori su potpisivali peticije, oportunistički grabeći deliće situacije u ime svoje samobitnosti. Jer, uspeh je bio zagarantovan.

Do kraja prvog dana pobeda je oglašena afektnom akcijom Državnog vrha. Bili smo jedno. I mi, i oni. I Bećković, i Ana Ristović, i Vladimir Kopicl.

Trenutak, za nas redak. Egzaltacija narodnih i edukovanih masa. Čak ni korona nije uspela u tome da nas ubedi kako postoje problemi koji mogu da nadiđu sva naša razmimoilaženja, sve naše sukobe.

Na trenutak, poput Užičke, uspostavila se Desankina republika. U ovom trenutku ne znam koliko će trajati. Slutim. Slavna Užička, recimo, nije ostala zaboravljena, uprkos kratkotrajnosti, i uprkos političkim tranzicijama.

Do kraja dana pravili su se planovi predstojeće higijenske akcije: kako počistiti nekompetentno smeće.

Na društvenim mrežama predlagalo se sledeće: da se odabere po jedan predstavnik naroda iz svakog grada, pridružiti ih potom odabranim savremenim pesnicima u legitimno telo koje ima zadatak da pažljivo preispita plan i program iz srpskog jezika i književnosti. Situacija pekićevska.

Druga tačka gledišta, međutim, pokazala bi mnogo toga što se u senzacionalističkom požaru ne vidi: da je Desanka Maksimović za nastavni plan i program ostala neupitna kulturna činjenica.

Ne, ona nije izbačena, već najzastupljenija pesnikinja u programu. Sa dvadeset pesama koje se obrađuju od prvog do osmog razreda i uz predlog da se knjiga Tražim pomilovanje pridruži prvoj godini srednje škole – kao primer kako srednjevekovna tradicija može da oživi u izrazu jedne vrsne pesnikinje XX veka – potvrđen je kanonski status Desanke Maksimović.

Ili drugim rečima: od dvanaest godina obrazovanja, delo Desanke Maksimović prisutno je u devet godina: osam godina osnovne i u prvoj godini srednje škole.

Isto tako, u požaru se nije videlo ni ovo: da je samo u program četvrtog razreda uveden Stevan Raičković (Zapisi o Crnom Vladimiru), Pismo Ivana V. Lalića; da su u izborni program ušli Karantin Raše Livade, zatim Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića, Upotreba čoveka Aleksandra Tišme, Opsada crkve Svetog Spasa Gorana Petrovića, Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića, Mamac Davida Albaharija, Lagum Svetlane Velmar-Janković, Oproštajni dar Vladimira Tasića, Milenijum u Beogradu Vladimira Pištala; od stranih pisaca tu su i Džordž Orvel, i Italo Kalvino, i Umberto Eko.

Ali, da to ne bude već previše. Jer, ovde i nije reč o novinama, niti je reč o književnosti. Reč je o idolopoklonstvu: kanonski pisac je u našoj kulturi svetac.

On nije običan čovek niti žena; primer je vrle i uzorne osobe, a ako i ima životne i ideološke lomove – oni svetačkom identitetu samo doprinose. Govor o njoj/njemu uvek je dostojanstven i pun lepih reči.

O tome, recimo, govore u velikoj meri dosadni i isprazni učenički radovi o Andriću, prepisani sa bljutavih linkova, koji do u beskraj ponavljaju sintagmu o junaku-mostu, ilustracijama sa prvih sedamdeset do sto strana romana Na Drini ćuprija.

Dve su posledice ovakve strategije: svetački karakter kanonika i njihova visoka zastupljenost u programu ne dovodi do toga da oni budu temeljno pročitani.

Štaviše. Njihovim beskrajnim ponavljanjem u programu stvara se efekat dosade i zamora. Ali, na drugoj strani, baš ta hipnoza čini od učenika da jednog dana, odrasli i prošiveni koncem neupitnih vrednosti – (visoko)obrazovani ili ne – progovore jednostavnim i učinkovitim jezikom mržnje.

A upravo je on obeležio dane za nama. I možda još dva-tri dana koja predstoje. Potom, kao i obično: tišina, muk, do sledećeg velikog literarnog skandala: Nobela, NIN-a.

Autor je profesor srpskog jezika i književnosti XIII beogradske gimnazije i član radne grupe ZUOV-a koja je pripremala Predlog programa nastave i učenja od 1. do 4. razreda gimnazije