Desant na atentat

Da razumevanje bude dublje – država u kojoj je pre dvadeset godina ubijen predsednik vlade ima obavezu, dužnost i pravo da nosioce narodnog suvereniteta zaštitu po svaku cenu.

Da razumevanje zaokružimo – nasilje ni u kom slučaju nije dozvoljeni način komunikacije, posebno u javnom prostoru, pogotovo u političkoj sferi delovanja.
Srpski vladari su najčešće tragično završavali svoje vladavine.

Niti su oni imali sreće sa narodom kojim su vladali, niti je narod dozvoljavao da se njime vlada kako i dokle neko hoće. Ako izuzmemo kralja Petra, niz nacionalnih tragedija je zaista impresivan. Miloša smo proterali, Mihaila smo ubili, Milana smo proterali, Aleksandra smo ubili, Pavla smo proterali, Aleksandra (Karađorđevića) su nam ubili.

U normalnom društvu politička razmimoilaženja uz međusobno uvažavanje mogu biti efikasni oblik borbe mišljenja i put ka razrešenju akutnih problema. U Srbiji to ni teorijski ni praktično nije moguće.

Ona se odavno nalazi u psihozi ćorsokaka, a erupcije prikrivenog masovnog nezadovoljstva izbijaće sve češće. Sretenje je bio samo trzaj, nikako i poslednji.

Režim koji se neprestano trudi da reguliše sve društvene tokove, ne može da podnese nekontrolisane istupe naizgled dresiranih desničarskih falangi, koje su primarno projektovane da služe za podizanje nacionalnog imuniteta i popravljanje patriotske krvne slike vladajućoj eliti.

Odatle i neočekivano brza (ili brzopleta) reakcija represivnog aparata koji je u rekordnom roku razoružao potencijalnog atentatora, pronašao materijalne dokaze koji potvrđuju zaveru i uhapsio podstrekače ili inspiratore nasilnog preuzimanja vlasti.

U trajanju od trideset dana određen je pritvor i oduzeta sloboda Damnjanu Kneževiću i Dejanu Petru Zlatanoviću.

Da li treba osuditi izjave da su „patrole“ spremne na nešto više od nereda i da „onog ko potpiše – ubiše“? Naravno!

Ali, dok rutinski negodujem zbog ovakvih verbalnih akrobacija koje su degradirale sretenjski protest, podržan od strane brojnih univerzitetskih profesora i uglednih javnih ličnosti, ne mogu a da se ne upitam – kako li se osećao „vojvoda od Meridijan banke“, „Boža derikoža“ kada se vraćao iz Brisela kada mu je radikalski čopor današnjih Vučićevih vukova spremao vešala nasred Terazija.

Ne mogu a da se ne prisetim konferencije za štampu istih tih radikala koji prete novinarima da će se „država obračunati svim sredstvima sa izdajnicima i stranim plaćenicima“. Kakva je tada bila reakcija resornog ministra? Sto za jednog, bol u nozi pred smrt, osvetiću se Ćuruviji kad-tad, metak za Tadićev čuperak… Primera je previše.
Vratimo se sadašnjici.

Da li je ovo najniži nivo obračuna sa političkim protivnicima? Da li je ovo zloupotreba državnih institucija? Da li je ovo nastavak ponižavanja i unižavanja Srbije? Naravno!
Podsećanje je opasna, mučna i zamorna disciplina. Ali moram da povučem dve istorijske paralele.

Slobodan Milošević je pred kraj paradirao pred kamarama državne televizije sa uhapšenim pripadnicima famozne grupe „Pauk“ i pokušavao da se preko njih obračuna sa tadašnjom opozicijom.

Boris Tadić je samo nekoliko meseci pre izbornog poraza lansirao unapred propalu priču o atentatu u Banjaluci, zaboravio je da je Dodik loše društvo za bilo koji vid medijsko-političkog inženjeringa koji ne podrazumeva intenzivnu stanogradnju ili sinove sa Manjače.

Broj navodnih atentata na Aleksandra Vučića sada je već trocifren, a broj uhapšenih, osumnjičenih i osuđenih može se pokazati jednom rukom. Prosto zapanjuje njegova sposobnost da svaku temu pretvori u farsu, ozbiljnost u trivijalnost, empatiju u konsternaciju.

Druga paralela je još egzotičnija. U Srbiji je zatvor lansirna rampa za meteorske političke akrijere. Gotovo da nema vladara u modernoj srpskoj istoriji koji nije bio pritvaran, zatvaran ili osuđivan. Toma Nikolić za vreme Miloševića, Boris Tadić za vreme Tita, Milan Milutinović i Slobodan Milošević za vreme Karle del Ponte, da se ne vraćamo na „bombaški proces“ i Josipa Broza.

Šalu treba ostaviti na stranu, ali na koju stranu kada ova vlast u svakoj svojoj inicijativi ispada smešna, a medijski, politički, finansijski pokriva sve strane?
Ako šalu ipak odstranimo, ubijeni Zoran i Oliver uvek opominju na oprez, rezervu i suzdržanost.

Nije prvi put da država ovako reaguje. I Tadiću su upućivane pretnje, policija je hapsila, sudovi su sudili. Ali, za razliku od ove vlasti, on nikada nije niti koristio institucionalno nasilje prema političkim protivnicima, niti ga je zlupotrebljavao za jednokratne medijske kampanje, pumpanje poljuljanog rejtinga ili totalnu mobilizaciju partijskog aparata. (Ruku na stegnuto srce, osim u slučaju Brisa Tatona.)

Dejan i Damnjan će izaći na slobodu, pre ili kasnije (ja želim što pre). Ma koliko paradoksalno zvučalo, ma koliko vlast to htela ili ne htela, oni su u zaletu, u ponosnom stavu prkosa i inata, sa statusom mučenika. A to je za Srbe neodoljiva kombinacija.

CZ samica je oprobani srpski politički kosmodrom i oni pri izlasku neće zaudarati na urin i znoj, već na toksični feromon (pseudo)revolucionara i disidenata koji im daje ono što drugima iz opozicije fali – spremnost na ličnu žrtvu.

Njima će zatvorske stigme biti moćno političko oružje. Ne zaboravimo da su se mnogo kulturnija, naprednija i kompleksnija društva od našeg strmoglavila u ambis iz kojeg se neke još nisu izvukle. Od Vajmarske Nemačke, preko komunističkog Avganistana, do šahovog Irana.

Rijalitizacija naši života dovešće nas da ćemo se sa nostalgijom sećati doba kada smo birali između Labusa i Koštunice, a u sumornoj perspektivi izbor će nam biti sveden na Kristijana Golubovića i monaha Antonija. Aksios!

Autor je lekar, član Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.