Desilo se u Prijepolju i traje 90 godina

Počela je priča o novinama koja traje do danas. Broj nepismenih u Srbiji bio je tada veći od 75 odsto. U Sandžaku je taj procenat podebljan za još desetak posto. Područje je bilo sinonim za zaostalost.

Šta su mogle značiti novine koje je Milivoje Žugić rešio da pokrene i finansira u atmosferi koja je bila potresna, u kraju sirotinjskom, koji je bio obeležen i kao područje endemskih bolesti, bez ikakve industrije, kraju u koji se retko svraćalo, bez puteva, nekomunikativnom, nabusitom, škrtom?

Novine su mogle biti i sve i ništa. Sve, za one koji su razumeli da je to „prozor“ u svet, a to je znak obogaćivanja i pokretanja imaginacije koju i škrte i nedruželjubive prirode imaju. Te iste novine mogle su biti i ništa, za one koji su se dobro osećali jedino u atmosferi neznanja, čamotinje i zatvaranja koja je zgodna za mešetarenja, „lov u mutnom“ raznih „društvanaca“ koji su spremni da na svaki način brane svoje stečene pozicije i lične interese.

I narodna vlast u porušenoj, neznatnoj, siromašnoj i gladnoj varošici, u svoje prve planske „petoletke“ uvrstila je osnivanje novina. Bio je mart 1952. Preko lista „Polimlje“ učilo se o pobedama, fabrikama, radnicima, trebljenju vaški, gradnji, standardu, vodi, putevima, školama…

Gradilo se novo društvo. Što nije zapisano u novinama, nije se ni dogodilo. Svaka emancipovana sredina trudi se da svoje novine održi, kako bi „pevala svoj napredak“. Stanje u kome se nalazi štampa je pouzdan pokazatelj za meru unutrašnje slobode koju je sačuvalo jedno društvo.

Šta se promenilo posle 90 godina? Bez sumnje je broj pismenih porastao. Novine izlaze ovde i sada. Upornošću onih koji ih svake sedmice još uvek ispisuju. Nije to lako. Ni malo. Posebno su ih u poslednje tri godine u životu održale tri žene. Mnogo veći i bogatiji gradovi ostali su bez novina. Mnogi kojima je novinarstvo bilo „uhlebljenje“ prebegli su na udobnija mesta za „uhleb“. Moguće i zato što su mnogi videli novinarstvo kao fizički rad na rečima. Ali novinarstvo se uzdiže samo kad se obavlja sa strašću. Šta mogu reči? A opet, šta ima osim reči?!

Rado sam, kao tek diplomirani žurnalista, citirala Encezbergera koji je tvrdio da je novinarstvo „ples između jaja“. Sada, posle 37 godina ispisivanja novina i iskustava od saradnika pa do glavnog i odgovornog urednika i direktora, citiram rađe S. Dovlatova: „Nema nikakve političke ideale, jer nemam poglede na svet. Ja imam POGLED na svet”.

Novine ovdašnje izlazile su pod cenzorskim očima uvek budnih. Pod političkim ocenama uvek podobnih. Pod ucenama uvek ambicioznih. Pre petnaestak godina istorija novina, bez ikakvog „mešanja“ zajednice, čitalaca i intelektualaca, za nekoliko minuta prodata je na aukciji za nekoliko tadašnjih prosečnih plata.

U atmosferi ignorisanja, osvetoljubivosti, besparice, koprcala se perjanica novinarstva na mnogo širem području nego što je ovo siromašno, neprosvećeno, zapušteno i napušteno. Novine jesu opasne. Ostavljaju tragove. Moć medija, kako nekad, tako i danas, neosporna je, ali ta se moć oduvek nastojala ukrotiti.

Mark Tven je smatrao i pisao u svom eseju „Privilegija mrtvih“ da je sloboda govora privilegija koju ni jedna živa osoba stvarno ne uživa, pa tako ni novinari. Tven primećuje da sloboda govora može da dovede do „ekonomske propasti čoveka, prouzrokuje gubitak prijatelja, da ga izloži javnoj poruzi i nasilju, osudi njegovu porodicu na isključenje iz društva i učini od njegove kuće pusto mesto“.

Novinarstvo jeste lepo samo kada je čisto kao suza, jasno kao dan. Alber Kami kaže: „Novinar može bar da odbije ono na šta ga ni jedna vlast ne može naterati – da služi lažima“. Sumrak je na mnoge redakcije davno pao. Tom Rahman i sam novinar, napisao je sjajnu knjigu „Imperfekcionisti“. O upornosti i mukama novinara, sa uvek istim epilogom jer sledi preispitivanje i pitanje: „U šta sam i za koje ideje protraćio vreme i život?!“

I danas su redakcije lokalnih novina slične. Ali nema više punih boksova gde su živost i brzina sinonim. Sada je „veći broj boksova prazan pošto su oni koji su u njima sedeli odavno otišli, a niko nije došao na njihovo mesto. Ispod napuštenih stolova nagurani su pokvareni štampači i rashodovani monitori, a u uglu se nalazi pravo groblje obogaljenih stolica na točkiće“.

A, ipak, kad neko pita: „Hoće li novinska industrija preživeti“, dugogodišnji novinari drže slovo: „Apsolutno. Uveravamo vas da će ostati potreba za novostima. Kvalitetno izveštavanje uvek će biti na ceni“. Dok to govore, brojke su neumoljive: tiraž ne raste, gubici rastu, čitaoci stare i umiru. I tako kad se lokalni list ugasi to možda: pogodi radnike u jednom azilu za životinje jer su novinskim listovima postavljali kaveze. Prešli su na piljevinu, pa su čak i životinje zaboravile koliko su novine udobne. A najvernija čitateljka zaputila se u centralu sa zahtevom da se razmotri još jednom zatvaranje lista. Ali stigla je prekasno. Vetar joj je otvorio vrata opustele redakcije. Teškim korakom stupila je preko prljavog itisona i zastala kraj stola sa starim izdanjima. U ovoj prostoriji nekada je bio čitav svet. Sada ih nigde nije bilo“.

„Polimlje“, Prijepolje