Destruktivno saučesništvo vlasti i korporativnih psihopata

Saučesništvo vlada sa korporacijama dovodi do slabljenja demokratskog procesa, jer interesi bogatih korporacija sve više dominiraju nad interesima građana. Multinacionalne korporacije često imaju resurse, uticaj i ekonomsku moć koja nadmašuje moć pojedinih država.

One koriste globalizaciju da bi smanjile troškove (premestile proizvodnju u zemlje sa jeftinijom radnom snagom i labavijim regulacijama) i maksimalizovale profit. U tom cilju, korporacije ulažu ogromne sume novca u lobiranje i finansiranje političkih kampanja, čime osiguravaju da njihovi interesi budu zastupljeni u zakonodavstvu.

Korporacije koriste svoju moć da utiču na politike koje im odgovaraju, posebno kada su u pitanju porezi, regulacije tržišta rada i ekološke regulative. Političari koji dobijaju podršku od korporacija često donose zakone koji favorizuju te kompanije, ne obazirući se na negativne posledice po građane, uključivši i njihove birače.

Godine 2004. je objavljena knjiga eminentnog kanadskog univerzitetskog profesora i teoretičara prava, Džoela Bakana, pod naslovom: „Korporacija: patološka trka za profitom i moći“ (The Corporation: The Pathological Pursuit of Profit and Power). Ova knjiga, koja je postala poznata nakon što je adaptirana u dokumentarni film, detaljno istražuje kako su moderne korporacije postale dominantni društveni akteri.

Bakan pokazuje kako je, tokom poslednjih 150 godina (sada već 170), korporacija izrasla iz relativno opskurnog entiteta u dominantnu svetsku instituciju. On zastupa i dokumentuje stav da je korporacija, u današnjem obliku, patološka institucija, opasni posednik velike moći koju ima nad ljudima, društvima i resursima planete. Korporacija, kao entitet, nema moralne ili društvene obaveze. Njena jedina svrha je maksimalizacija profita za akcionare, bez obzira na posledice po ljude, društvo ili životnu sredinu.

Koristeći to što korporacija pravno definisana kao „lice“, Bakan upoređuje njeno ponašanje sa dijagnostičkim kriterijumima za psihopatologiju, konkretno za psihopatiju. Koji su to kriterijumi, odnosno karakteristike psihopata?

Neodgovornost: korporacije su neodgovorne, zato što u opsesivnoj težnji da zadovolje svoje korporacijske ciljeve, sve drugo i druge dovode u opasnost. Sa odbijanjem da prihvate odgovornost za sopstvena dela i njihove posledice, ide i odsustvo bilo kakvog osećanja krivice i ne daj bože kajanja: kad je korporacija uhvaćena u kršenju zakona, plaća velike kazne i… nastavlja da radi kao i pre! Kad kažemo „velike kazne“, u većini slučajeva su smešno male u poređenju sa profitom koji su ostvarile kršenjem etičkih normi i zakonskih regulativa.

Manipulativnost: korporacije manipulišu svima, uključujući i javno mnjenje. Megalomanija, koja se izražava sloganom „mi smo prvi, mi smo najbolji“.

Neempatičnost i antisocijalne tendencije: ponašanje korporacija ukazuje da ih je baš briga za njihove stvarne i potencijalne žrtve.

Površni i bezlični odnosi: korporacije nastoje da se predstave u najboljem svetlu javnosti.

Psihopate su poznate po svom šarmu i sposobnosti da prikriju i maskiraju svoje opasne ličnosti. Bakan je zato veoma kritičan prema konceptu korporativne društvene odgovornosti. On smatra da je to uglavnom PR taktika kojom korporacije pokušavaju da poprave svoj imidž i zavedu javnost. Korporacije često koriste taj koncept da bi stekle simpatije ili izbegle regulative, dok u stvarnosti beskrupulozno nastavljaju sa praksama koje su štetne po društvo i okolinu.

Još jedna ključna tema knjige je kako struktura korporacija omogućava dehumanizaciju i fragmentaciju odgovornosti. Pojedinci unutar korporacija često ne osećaju ličnu odgovornost za neetične odluke, jer se te odluke donose kolektivno i kroz složen sistem menadžmenta i birokratije.

Legalno definisani mandat korporacije je da neumorno i bez izuzetka traga za maksimalnim zadovoljenjem sopstvenog ekonomskog interesa, ne obazirući se na štetne posledice po druge. Njen neobuzdani i neutaživi partikularni interes žrtvuje pojedince, društva i, kada stvari krenu naopako, čak i svoje akcionare. Tako može da dovede do sopstvenog uništenja, što pokazuju finansijske krize koje su kulminirale tokom globalne finansijske krize 2008. godine. Znamo da su te krize, uzrokovane neetičnim, pardon, psihopatskim ponašanjem korporacija, imale šire katastrofalne društvene posledice.

Međutim, ekonomske i društvene posledice krize iz 2008. godine su u velikoj meri sanirane, iako neke i dalje ostaju. S druge strane, posledice korporacijsko-psihopatskog pristupa rudarenju litijuma, bora i drugih minerala mogu biti ireverzibilne, s obzirom na to da utiču na prirodne resurse i ekosisteme na način koji može biti trajno štetan.

Korporacije su to što jesu, one nisu dobile mandat da vode računa o dobrobiti ljudi i očuvanju prirodnih resursa i biodiverziteta. Ali šta rade vlasti čija je to primarna i vrhovna odgovornost? Šta čine da uokvire i ograniče otuđenu i neobuzdanu moć korporativnih entiteta?

Bakan kaže da su vlade deregulacijom oslobodile korporaciju, uprkos njenom urođeno defektnom karakteru, od zakonskih ograničenja i obezbedile joj još veću moć nad društvom kroz sveopštu privatizaciju. On citira Alana Deršovica (eminentnog profesora prava na Pravnom fakultetu univerziteta Harvard): „Korporacija je čudovište koje može da proguta civilizaciju – pohlepno, eksploatatorsko i nezaustavljivo. Svi smo njene potencijalne žrtve, i zbog toga moramo svi da razumemo kako sama struktura korporacije čini da je tako teško kontrolisati njene zloupotrebe“.

Bakan ističe da su korporacije previše moćne i destruktivne da bi mogle funkcionisati bez ozbiljnih regulacija. On se zalaže za veće zakonodavne okvire i nadzor nad njihovim ponašanjem kako bi se ograničila šteta koju mogu da izazovu u mahnitoj potrazi za profitom. U zaključku, poziva na društvenu mobilizaciju i akciju protiv njihove prekomerne moći. On smatra da se javnost mora angažovati i da bi promene trebalo da dolaze odozdo, kako bi se povratio balans između interesa korporacija i interesa šireg društva.

Da vidimo kako mi stojimo sa faktorima koji treba da omoguće pomenuti balans, te da umire i uvere građane da nećemo biti žrtve predatorske korporacijske logike. Zakonodavne okvire možda bismo i imali, ali su i u drugim oblastima često mrtvo slovo na papiru. Snažne i nezavisne institucije, koje bi sprovodile nadzor nad ponašanjem velikih multinacionalnih i inih rudarskih korporacija nemamo (zbog toga su zakonske regulative mrtvo slovo na papiru). Stručnjake imamo, ali se pitaju samo oni podobni. Društvenu mobilizaciju odozdo imamo.

Ko je tu David, a ko Golijat?

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.