"Devedesete" ili ima li svetla na kraju tunela

Nažalost, Srbija i deo njenog građanstva, nema velikog razloga da se posebno zgražava nad tim godinama, jer Srbija 2016. u mnogo čemu podseća na devedesete, ali za razliku od te decenije, nema više resurse za suprotstavljanje suštinski istoj politici, a potpuno istim ljudima koji su devedesetih sejali smrt i užas i to i bukvalno i putem medija.

Devedesetih godina, stotine hiljada studenata učestvovalo je u protestima povodom političke situacije. Nisu imali partikularni studentski cilj, već nadstudentski, politički, što je silno motivisalo na protest i ujedinilo sve studente, nezavisno od njihovog ideološkog stanovišta. Takvi protesti su danas gotovo nezamislivi. Studentski protesti su poslednjih godina bili ograničeni na nekoliko fakulteta i ticali su se isključivo školarina. Politički cilj niko ne definiše, kao da za tim ne postoji potreba i kao da studenti nikada nisu bili avangarda i preteča boljeg društva. Tokom devedesetih, akademska zajednica podržavala je aktivno svoje studente. Od 1992. do najtežih dana za autonomiju Univerziteta, 1998, kada je veliki broj profesora dobio otkaz zbog toga što su odbili da potpišu nove radne ugovore i time potvrde svoju lojalnost režimskim upravama fakulteta, studenti i profesori zajedno su protestovali, te su predstavljali jedan snažan pokret koji je težio demokratizaciji društva. Danas, akademska zajednica nije pronašla nikoga u svojim redovima ko bi se mogao pozabaviti pitanjima spornih doktorata političara. Niko nije digao glas protiv blaćenja profesije i izvrgavanja ruglu najviše akademske titule i časti. Učeni ljudi otvaraju parkiralište u novosadskom blatu, govore o „otvaranju Prokopa“ ili podržavaju sumanute teze da je mentalitet naroda glavni problem .

Na autokratsku prirodu režima u Srbiji nema reakcije intelektualaca, već pojedinaca. Primer Filipa Davida je koristan. Zar je briga za lično dobro i nebriga za nešto više toliko prevagla?

Tokom devedesetih, postojalo je mnoštvo medija koji su konstantno i hrabro pisali o patološkoj prirodi režima. Gde su danas? Umesto „TV Bastilje“ imamo režimske medije koje čita i gleda otprilike onoliko ljudi koliko je gledalo Milanovićev RTS devedesetih. Tzv. „Javni servis“ je nedavno prekinuo izveštaj sa Trga Republike, gde se sprovodila humanitarna akcija za decu obolelu od raka, da bi se uključio na Vučićev govor u Kragujevcu. Da nije, odmah bi se postavilo pitanje političkog opredeljenja direktora RTS, što se može naslutiti iz reakcija SNS prethodnih godina. Zašto nema osude diktature koja se ogleda svaki put kada se premijer lično i/ili prezimenom novinara obraća svakome iz te profesije ko mu postavi nezgodno pitanje? Drugim rečima: „Znam ja vas sa tog i tog medija“ itd. Da li je redovna obaveza gotovo svih medija sa nacionalnom frekvencijom da prenose konferencije premijera, čak i pojedinih ministara? Niko, zbog lične dobrobiti i ostanka na funkciji, ne daje primer koji bi trebalo slediti – profesionalno i moralno. Za razliku od devedesetih, kada je, navodno, opasnost po novinare od režima bila mnogo veća, a kada se neustrašivo dizao glas i branila struka od političke zloupotrebe, kakva god cena bila.

Kada govorimo i o partijskom zapošljavanju, ono je devedesetih bilo manje izraženo, a danas je obrazac. Mladi su odlazili iz zemlje, ali odlaze i danas i to u većoj meri. Srpski gradovi već ostaju bez lekara specijalista, a broj odlazaka ovih stručnjaka iz zemlje utrostručio se od 2012. prema podacima Lekarske komore Srbije.

Devedesetih, političke opozicione stranke bile su jedinstvene u barem jednom – Milošević mora da ode. Uz nesuglasice koje su se među njima dešavale, cilj je kasnije ostvaren. Konstanta političkog dešavanja devedesetih bili su protesti opozicije. Oni su davali impuls i nadu politički opoziciono opredeljenim građanima. Danas – opozicije gotovo nema. Nema jedinstva po bilo kom važnijem pitanju, iako zemlja grca u bedi i siromaštvu, a potreba za promenama je alarmantna. Međutim, čak i da postoji jedinstvo, to je slaba uteha, jer ti političari su bili na vlasti i pokazali ličnu bezobzirnost i nemar za prosečnog građanina. Apatija građana i nepoverenje je, sledstveno, na najvišem nivou od 2000. godine.

Ono što se dešavalo devedesetih – raspad ekonomije, odlasci mladih, medijska pristrasnost, atmosfera beznađa, bahatost vlasti, sa ovom vlašću doživljava kulminaciju i ne razlikuje se od svog pandana devedesetih, što i ne čudi na kraju krajeva, s obzirom na personalni sastav. Ipak, za razliku od devedesetih, danas nema gotovo ničega što je onda ulivalo nadu i davalo mesta maštanjima o svetlu na kraju tunela.

*Autor je sociolog, trenutno živi i radi u Vejfangu, Kina