„Zavirimo malo u iskustva uspešnih, neće škoditi: Ne treba nama mnogo doznaka, već oni koji ih šalju“

Druga je da nam je izvoz u prvih šest meseci porastao za 9,4 odsto a uvoz pao za pet odsto, pa je deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni neuporedivo manji od prošlogodišnjeg u isto vreme, uz značajan rast pokrivenosti uvoza izvozom.

Zatim, da će, sudeći na osnovu proteklih šest meseci, priliv deviza po osnovu stranih direktnih investicija premašiti prošlogodišnji rekordni iznos od 4,4 milijarde evra.

Najzad, da su devizne rezerve dostigle 23 milijarde evra, što je više nego dovoljno za spoljnu likvidnost zemlje.

Ni doznake iz inostranstva koje su prošle godine premašile pet milijardi evra, a o kojima se, razumljivo, ne govori, neće, izgleda, ni ove godine omašiti.

Kud ćeš bolje. Uvoz pada, što direktno smanjuje tražnju za devizama. A raste sve što povećava ponudu deviza. Raste priliv deviza od izvoza, stranih direktnih investicija, doznaka iz inostranstva i zaduživanja države.

Toliko će ponuda deviza premašiti tražnju za devizama na deviznom tržištu, da će ih vlasnici, ako treba, nuditi još jeftinije da bi došli do potrebnih dinara za sva moguća plaćanja u zemlji.

Posledica je jačanje dinara u odnosu na evro, našu drugu domaću valutu.

Naravno, Narodna banka Srbije to neće dozvoliti, te će otkupom viška ponude deviza iznad tražnje, sprečiti jačanje dinara, što znači dalji rast deviznih rezervi do neslućenih visina.

Reklo bi se – pa ovo je pravi Eldorado i za dinar i za celu ekonomiju. Nažalost, sledi deo teksta teži i za pisanje i za čitanje.

Iz podataka se vidi da je pomenuti budžetski suficit posledica neizvršenja planiranih rashoda, a ne više naplaćenih prihoda od planiranih.

Posebno je u neskladu šestomesečni suficit budžeta sa šestomesečnim porastom javnog duga u iznosu od 2,4 milijarde evra, što je više od planiranog budžetskog deficita za ovu godinu.

Dakle, imamo istovremeno suficit u budžetu i natprosečan rast javnog duga u odnosu na sve prethodne godine aktuelne vlasti.

Ne znam kako bi se to moglo objasniti drugačije, osim gubljenjem kontrole nad javnim finansijama.

Skoro da se, u našem slučaju, podrazumeva, da uz visoke prilive deviza po osnovu stranih direktnih investicija, doznaka iz inostranstva i zaduživanja države, ide nizak prosečan realni rast BDP-a i nizak ili nikakav realni rast standarda većine zaposlenih i većine penzionera.

Ovo, jednostavno, zato, što su visoki devizni prilivi po ovim osnovima posledica dubokih defekata ekonomije, tj. hroničnog deficita domaćih investicija, jake emigracije i skromnog budžeta naspram nerealnih ambicija u oblasti infrastrukturnih i drugih javnih investicija.

U periodu od 2013. do 2022. godine prosečan rast BDP-a iznosio je skromnih 2,7 odsto godišnje, na ekstremno malu osnovicu koja mu je prethodila, s tim da će poslednja godina tog perioda, sa svega 2,3 odsto rasta, moguće biti bolja od prve godine novog desetogodišnjeg perioda. Nimalo slučajno.

Ne zna se šta nam više koči ovogodišnji rast. Imamo evidentan pad potrošnje zbog pada kupovne moći većine stanovništva. To bi trebalo da kompenzira povećani izvoz.

Nažalost, pad stope rasta izvoza, sa 15,8 za prva tri meseca na 9,4 odsto za šest meseci, preti da konačan ovogodišnji izvoz jedva premaši prošlogodišnji, delom zbog krize u zemljama najvećim spoljnotrgovinskim partnerima Srbije, a delom zbog visoke inflacije koja, pri sadašnjem kursu dinara, čini naš izvoz i nekonkurentnim i neisplativim.

Razmišljajmo drugačije.

Trebaju nam strane investicije da podignu efikasnost naših investicija, a ne da ih nadomeste.

Ne treba nama mnogo doznaka, trebaju nam oni koji ih šalju. Moćni putevi su plod moćne ekonomije, a ne obrnuto. A naši su više skupi nego moćni i produktivni.

Zavirimo malo u iskustva uspešnih, neće škoditi. Ako sam dobro razumeo, zajedničko im je visoka posvećenost sopstvenim resursima i dosledno poštovanje utvrđenih procedura odlučivanja o svim bitnim ekonomskim pitanjima.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.