Digitalizacija i kanalizacija

Rizici od njihove pojave postojali su oduvek – postoje i danas, svuda u svetu, možda i veći nego dosad, s obzirom na klimatske promene. Predviđanje njihovog nastanka i otklanjanje ili ublažavanje posledica – poslovi su kojima bi trebalo ozbiljno da se bave državni organi i nadležne službe, ali i građani.

I naša zemlja se, sve češće, suočava sa opasnostima od poplava, erozija tla i drugih prirodnih katastrofa. Utoliko je teže opravdati prisutnu praksu da se o rizicima razmišlja, najčešće, kada se ispolje i izazovu štetu. Srednjovečni i stariji građani pamte da je, na ovim prostorima, postojao efikasan sistem društvene samozaštite, da su postojali ljudi koji su znali njime da upravljaju, a znalo se i šta je prevencija i čemu – kome ona služi. Protekle tri decenije koncept je degradiran. Ostalo je sećanje, koje sve više bledi.

Da sistem zaštite i spasavanja u Srbiji nema adekvatno mesto u sektoru bezbednosti i da nije prilagođen prirodi opasnosti od elementarnih nepogoda i drugih nesreća, uveravamo se, iz godine u godinu. Ko god je očekivao da će aktuelna vlast, nakon poplava 2014. godine, shvatiti da je, umesto investicija u fontane, jarbole, gondolu, novogodišnji dekor, digitalizaciju…, prioritet ulaganje u ljudske resurse, opremu i sredstva civilne zaštite (CZ) i preventivne mere (kako bi građani bili sigurniji, a društvo otpornije na štetne efekte prirodnih pojava), pogrešno je cenio. I 2019. godina dočekana je bez sistema koji bi omogućio pravovremenu i efikasnu upotrebu snaga i subjekata zaštite i spasavanja.

Da je tako ukazuju posledice izazvane majskim i junskim obilnim padavinama širom Srbije, pa i u samom glavnom gradu. Kiša koja se proteklih dana sručila na Suboticu, Beograd, Kraljevo, Lučane i druge gradove i naseljena mesta bila je prejaka za postojeći kanalizacioni i sistem za odvodnjavanje, zbog čega se velika količina vode izlila. To je jedan od razloga poplava u urbanim područjima, ali i povoda za pitanja koja se odnose na reagovanje u ovakvim situacijama. Da li će (i kada) nadležni shvatiti da je forma manje bitna od suštine, da smo ranjivi i da se sa prirodnim silama ne možemo izboriti, a da se prethodno za taj zahvat ne pripremimo – organizaciono, kadrovski i materijalno? Kako to da, nikada, nema dovoljno sredstava za prevenciju, a nađu se za saniranje posledica, nastalih voljom prirode? Ima li lične koristi od opštenarodne štete?

Zašto su Lučani prošli gore nego 2014. godine – ko je sve zatajio i zašto? Da li će se (i kada) utvrditi lična odgovornost republičkih i lokalnih zvaničnika zbog ne preduzimanja potrebnih mera, ali i obmana – izjava da neće biti poplava (npr. ministra Nedimovića, zatim načelnika Uprave za vatrogasno-spasilačke jedinice i CZ Sektora za vanredne situacije MUP-a Gorana Nikolića i dr.). Čak je bivši predsednik Vlade Aleksandar Vučić, u svom ekspozeu 2016, pored ostalog, rekao: „Zahvaljujući poslu koji je urađen prethodne dve godine, Srbija je danas bezbednija i spremnija nego što je bila pre maja 2014. godine.“ Demanti je očigledan – ni nakon pet godina nije smanjen rizik od elementarnih nepogoda, niti se njime efikasno upravlja.

U uređenim zemljama ljudi odavno ne gledaju u nebo, dok Srbija i danas zavisi od ćudi prirode, jer ne preduzima dovoljno u cilju zaštite dobara, životne sredine, života i zdravlja građana. To je nedopustivo, s obzirom da se, pored ostalog, ugrožava i društveni razvoj. Svaka kalkulacija da li novac treba potrošiti na preventivu je suvišna. Prema proračunu stručnjaka, da bi se samoodbrana od poplava i klizišta dovela na potreban nivo, potrebno je decenijsko ulaganje od 90 miliona evra godišnje.

Ako se ima u vidu da je 2014. godine direktna šteta iznosila između 1,7 i 2 milijarde evra, dolazi se do zaključka da bi preventivno delovanje bilo višestruko korisno. Međutim, postojećim sistemom finansiranja nije moguće realizovati izgradnju potrebnog broja novih, niti obezbediti održavanje postojećih infrastrukturnih objekata i instalacija, što dovodi do, progresivno, većeg rizika od uticaja prirodnih nepogoda. Diskutabilna je i organizacija sistema, naročito posle odustajanja od izdvajanja Sektora za vanredne situacije iz MUP-a i formiranja Direkcije za smanjenje rizika i upravljanje u vanrednim situacijama.

Nedovoljna efikasnost i pouzdanost sistema se, možda, najbolje uočavaju na primeru Beograda. Glavni grad zauzima 3,6 odsto državne teritorije, a u njemu, prema popisu iz 2011. godine, živi petina građana Srbije (bez KiM). Kao administrativni, ekonomski, privredni…centar, nesumnjivo, predstavlja prvu zonu ugroženosti. Zbog bogate hidrografije, ranjiv je na poplave i klizišta. Duž obala Save i Dunava, pored zemljišta i saobraćajne infrastrukture, ugroženo je oko 300.000 stanovnika. To nije bio dovoljan razlog prethodnim gradskim „ocima“, kao što nije ni aktuelnim, da napuste postupanje po principu „ad-hoc“. A zna se da trećina Beograda nema kanalizaciju!

Iako je postojeći sistem pokazao niz nedostataka i dalje nema volje, ili interesa, da se on promeni. Barem nije bilo do pre par dana. A onda je predsednik Srbije, sagledavajući situaciju, obećao izgradnju kanalizacije u naseljima na levoj obali Dunava. Za očekivati je da će, u dogledno vreme, obići i levu obalu Save (od Ostružničkog mosta do bloka 45 na Novom Beogradu) kako bi se „rešio“ Savski nasip. Kada će na red doći Batajnica, Kaluđerica,… ne zna se.

Posledice obilnih padavina još uvek ne znamo. Nepouzdana su i saznanja šta je, koliko i na koji način država učinila da bi povećala otpornosti društva na ovakve i slične pojave. A javnost ima pravo i treba da zna kakvo je stanje organizovanosti i pripremljenosti nadležnih, koji su objektivni i subjektivni razlozi (ne)funkcionisanja sistema zaštite i spasavanja u proteklom periodu, ali i ko su i da li su sankcionisana lica, odgovorna za propuste u ispunjavanju obaveza i nepoštovanju utvrđenih rokova i procedura.

Analiza je nužna, jer je jasno da mnogo toga nije kako treba da bude, zaključno sa kašnjenjem u uspostavljanju sistema ranog obaveštavanja i povezivanju svih službi koje se bave spasavanjem i zaštitom (obuhvata i uvođenje broja 112), što je tehnički uslov da Srbija bude deo EU. Naknada „potrošenog“ vremena i unapređenje reagovanja u nametnutim okolnostima ne trpi dalje odlaganje.

Autor je general-potpukovnik u penziji, zamenik predsednika Saveta za strateške politike