Dijagnoza Srbijatrije: Lični stav Nikole Krstića

Van radara Kristalni pogledi,  prolaze vesti o tome da je stigla jesen, da je Azerbejdžan sproveo etničko čišćenje, da je Aleksandra Prijović napunila tri Arene, da je Tom Odel izbacio novi singl, ali i da je komesarka Saveta Evrope za ljudska prava Dunja Mijatović objavila izveštaj nakon posete Srbiji u martu 2023, sa preporukama koje se fokusiraju na tranzicionu pravdu i suočavanje sa prošlošću, slobodu izražavanja i okupljanja i prava žena i ravnopravnost polova.

Razumljivo je da je više intrigantno koliki su dvori hrabrog velmože Milana Radoičića, kao i to da li je predsednik Srbije Aleksandar Vučić imao saznanja za hajdučki poduhvat u Banjskoj, ali, ipak, kada se sve to ispumpa, ohladi i naša životarenja nastave da tonu u zimski san, ovaj izveštaj će nam stajati i dalje kao opomena.

Dakle, na tih tridesetak strana komesarka Mijatović, ako dobro čitate između redova, poziva Srbijatriju da se već jednom dozove sebi, i da prestane da pravi ludosti, poput pomahnitale grdobine, pošto joj očigledno nije mnogo još prostora ostalo za šalu & pošalicu.

Dokle više to suočavanje sa prošlošću, razglaba narod na korzu, zar nismo sve poslali u onu antisrpsku tamnicu u Hagu, šta hoće sada? Dokle više sa tim novinarima, šta se sada oni bune, mogu da pišu svakome šta žele, posle kukaju kada dobiju batine?

Dokle više i sa tim ženama i njihovim pravima, pa zar nismo svi jednaki, šta je sada problem? Predsednica nam je i žena i pripadnica LGBT populacije, pa to nema nigde na svetu, trućaju zaludni jezici.

No, bilo kako bilo, plaši se autor ovoga teksta da to naglas sebi da kaže, pa zapisuje ovde: sve se čini da je taj voz za oporavak odavde odavno otišao. Nažalost, ta težnja ka rehabilitaciji nije odletela preko noći, ona se dug niz godina gušila.

Godine i godine regresije su ovo društvo dovele do ruba propasti, pa tako danas imamo osuđene ratne zločince po televizijama kao superzvezde, koje razmatraju od velikih svetskih pitanja do toga šta je dobro da se napravi za ručak. I na to su ljudi navikli, da čak zovu i u studiju da se posavetuju.

Veselin Šljivančanin ili Vojislav Šešelj, ma nije bitno, jer u njihovim očima, on nije ništa uradio, a i da jeste, on je za to odležao. Srebrenica, Batajnica, Prijedor, Višegrad, Omarska – ma to su sve izmišljotine, ništa se tu nije desilo, a i da jeste, to je podmetačina stranih službi.

Pa, normalno je da će svaka šuša novinara da šutne – čisto onako, reda radi – kada ovih dana očigledno očekujemo oslobađajuću presudu za asasine Slavka Ćuruvije.

Niko više ni ne postavlja pitanje, osim na godišnjicu, ko je ubio Dadu Vujasinović ili Milana Pantića. Zato sada ista ta bitanga koja ustane ujutru na levu nogu, prvo zapreti ovom listu da će da zapali redakciju, pa onda upali ringlu za kafu.

Kada žena prijavi nasilje, prvo se postavi pitanje zašto ga nije prijavila ranije? Pa se postavi pitanje zašto ga je prijavila uopšte? Nisu to čista posla, mora da se čuje druga strana, mora da je uhvatio sa drugim, nije htela da ućuti, sigurno nije zatvarala, pa šta je noge širila, ne ubija se tek tako.

Do tog kruga pakla našeg razmišljanja je stigla ova zemlja. Kako da se ovde ženama uopšte poveruje kada Srpska pravoslavna crkva, najmoćnija organizacija u ovom regionu, na čelu sa patrijarhom Porfirijem bljuje vatru protiv njih? I zbog svega toga sada ispod svake vesti o ubijenoj ženi imamo milion podsmeljivih komentara.

Mnogo štošta zlobnog ova zemlja ima da ponudi tokom svojih psihotičnih epizoda, čega možda i nema u izveštaju, ali je ona zasigurno postala sigurna kuća za novopečene gangstere, ratne zločince, serijske ubice, silovatelje i pedofile.

Izveštaj zato više liči na preciznu i jasnu dijagnozu bolesnika, koji ne želi da se izleči, naprotiv, uživa poput Hanibala Lektora u svojoj psihopatiji. Taj izveštaj nisu samo slova na papiru, već ogledalo svih nas.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.