Dijalektika kravate

Sasvim razumljivo jer sam dolazak čoveka za koga su mnogi skloni da tvrde da je, posle Putina, najuticajnija ličnost u Rusiji, a još više poruke koje su se čule tokom njegove posete, dovoljan su razlog za mnogobrojne analize i komentare.

Duhovi su se uzburkali još pre nego što će Lavrov da sleti u Surčin.

Još u Moskvi, ne baš diplomatski, on je poručio da uslovljavanjem „ili ste sa Rusijom ili sa Zapadom“, Evropska unija čini istu grešku koja je dovela do ukrajinske krize“.

Ovoga puta, za razliku od ranijih prilika, u Beogradu nije bilo nikakve reakcije, čak ni od većine opozicionih stranaka koje su ne tako davno histerično napadane zbog navodnog prizivanja „ukrajinskog scenarija“.

Jedino se oglasila, i to veoma oštro, Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka.

„Vaši tenkovi i Vaši vojnici u zelenim uniformama bez oznaka ne mogu upasti na našu teritoriju i izvršiti agresiju na način na koji je to urađeno u Ukrajini, kada ste pogazili njen suverenitet i oteli joj deo teritorije“, navela je LSV.

Ruski ministar inostranih poslova, po dolasku u Srbiju, pojasnio je da ipak nemamo razloga za brigu bar dok je, kako je rekao, na čelu Srbije Aleksandar Vučić, odnosno koalicija koju je izabrao srpski narod.

Potom su ruski ministar i njegov formalni, a pokazaće se kasnije i stvarni domaćin, potpisali zajednički tekst za „Politiku“. Uobičajeno protokolarno štivo koje bi prošlo potpuno nezapaženo da nije bilo Marije Zaharove, portparolke Ministarstva spoljnih poslova Rusije.

„Po dolasku u Beograd Sergej Lavrov objasnio je Ivici Dačiću na primeru njihovih zajedničkih članaka teška mesta filozofije: ‘Pogledaj, u novinama je fotografija na kojoj sam ja sa kravatom, a ti bez. A danas si ti sa kravatom, a ja bez. To je dijalektika i o tome ne može da se raspravlja'“, napisala je Zaharova u postu, na društvenoj mreži Fejsbuk, uoči dolaska Lavrova u Beograd.

I dok se ovde još dumalo šta zapravo znači ova „dijalektika kravate“, ispostavilo se da je ovo bila je samo jedna od višeznačnih poruka koje su se čule tokom dvodnevnog svetovno-duhovnog performansa upriličenog povodom 180 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa između dve bratske države.

Uvaženi gost i Ivica Dačić, uglavnom, predsednik Vučić u znatno manjoj meri, dotakli su se svih važnijih pitanja, od Kosova, odnosa u regionu, EU i SAD, srpskog puta ka evrointegracijama…

Ne zalazeći mnogo u suštinu izrečenih stavova, ono što je bilo uočljivo svakom političkom laiku svakako je činjenica da je u prvom planu gotovo sve vreme bio Ivica Dačić. On se bukvalno nije odvajao od Lavrova, osim kratkih stanki tokom susreta sa Vučićem i premijerkom Brnabić. Dočekao ga je i otpratio, zajedno su bili na predavanju studentima Beogradskog univerziteta, polaganju cveća na spomenik ruskom diplomati Nikolaju Hartvigu na Novom groblju… Vrhunac je, ipak, bio na svečanom uručenju Ordena prijateljstva koji je Dačiću dodelio ruski predsednik Vladimir Putin.

Osim toplih reči, Dačić je Lavrovu uzvratio dresom fudbalske reprezentacije Srbije, a Zaharovoj – liciderskim srcem.

Skromno, ali izgleda da je ruski ministar spoljnih poslova bio vrlo zadovoljan. Nisu mu smetale čak ni neke zlonamerne opaske da se Aleksandar Vučić, tokom njegove posete, držao nekako po strani.

„Ivica Dačić i celokupno srpsko rukovodstvo je učinilo nemoguće, ne pamtim ovako emotivan, zvaničan u svakom smislu, prijatan i bratski prijem. Smatramo da smo 180 godina diplomatskih odnosa obeležili na najbolji mogući način“, napisao je Lavrov nakon povratka u Moskvu na sajtu ruskog Ministarstva spoljnih poslova.

Tražiti odgovor na pitanje zašto se ova poseta odvijala po ovom scenariju, sa Ivicom Dačićem u glavnoj ulozi, čini se, tek ćemo dobiti. Možda, makar delimičan, još prilikom današnje posete predsednika Evropske komisije Žan-Klod Junkera.

Ja bih se vratio u istoriju, možda i zbog toga što je stalno ponavljano da je Lavrov došao u posetu Srbiji povodom 180 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa između dve bratske države, a ni domaćini ni gost nisu baš imali želju da pojasne ovdašnjem pučanstvu.

A priča je vrlo interesantna, čini mi se i poučna, naročito onaj deo koji je prethodio zvaničnom uspostavljanju diplomatskih odnosa Srbije i Rusije.

Pre nego što ukratko objasnim šta se dešavalo daleke 1838. godine, samo da podsetim da je knez Miloš, 1835. godine, samo posle dve nedelje, ukinuo Sretenjski ustav i nastavio da vlada bez ikakvih ograničenja. U tome su ga, više tajno nego javno, podržavali Englezi, opet iz svojih interesa, odnosno želje da suzbiju ruski uticaj.

Kako god, 22. februara 1838. godine u Beograd je stigao prvi ruski konzul Gerasim Vasiljevič Vaščenko.

Pre Vaščenka, u Srbiju je došao izaslanik cara Nikolaja Prvog, knez Vasilij Andrejevič Dolgorukov. Kako se navodi u literaturi, nakon svečanog dočeka u Beogradu, Dolgorukov je u Kragujevcu sasvim otvoreno predočio Milošu Obrenoviću šta može da očekuje ako se i dalje bude dvoumio između Rusije i Velike Britanije.

Naravno, pre toga, Dolgorukov je naglasio „da Rusija nema nikakvu želju za korist od Srbije, i da se u svojim postupcima nije povodila sebičnim interesima, već je želela samo da bude od koristi narodu i zemlji, koja joj je bliska po etničkom poreklu, jeziku i veri“. I dodao da će „Rusija izbegavati mešanje u unutrašnje srpske poslove i ostaviće samome narodu i njegovome knezu da izabere način kako će zemljom vladati“.

A iza ovih velikih reči, kao i obično, stajao je zapravo interes Rusije da Miloš Obrenović konačno ustanovi savet sa stalnim članovima. Formiranje ovog tela bilo je, inače, predviđeno hatišerifom iz 1830. godine, za čije se donošenje izborila Rusija.

Nije bila tajna da je Rusija planirala da u savet uđu čelni ljudi opozicije, predvođeni Miloševim bratom Jevremom, Tomom Vučićem Perišićem, Stojanom Simićem i Đorđem Protićem, svi odreda bliski ruskom dvoru.

Miloš svestan da bi savet ograničio njegovu vlast, što se njemu nije nikako sviđalo, ali i posledica eventualnog odbijanja ruskog ultimatuma, tri dana po dolasku konzula Miloš je 25. februara 1838. izdao naredbu da otpočne izrada novog ustava.

Ostalo je već istorija, duga 180 godina.

P. S. Svaka sličnost sa aktuelnim događajima je slučajna.

Autor je novinar