Dijalog o Kosovu održati bez verskih glavešina

On se uklanja izbacivanjem iz Ustava normi suprotstavljenih evropskom uređenju naše države i potpisivanjem sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije sa Kosovom.

Evropska Unija ne zahteva da Srbija prizna nezavisnost svoje doskorašnje pokrajine, jer tu nezavisnost, svaka zbog svojih specifičnih razloga, ne priznaje ni pet njenih članica. Zahteva, međutim, da Srbija prihvati realnost da nezavisnost Kosova priznaje vise nego ubedljiva većina članica EU I UN, pa je neodrživa ustavna preambula po kojoj je Kosovo autonomna pokrajina pod suverenitetom države Srbije.

Hoćemo li ukloniti zid prema Evropi ili će naše dugo putovanje u Evropu biti obustavljeno? Treće mogućnosti nema. Ističe vreme zabludi da nam državni voz može biti usmeren ka Zapadu, a kretati se, istovremeno, ka Istoku.

„Unutrašnji dijalog“ o tome šta ćemo i kud ćemo, na koji je pozvao predsednik Srbije, sve više liči na vox clamantis in deserto, glas vapijućeg u pustinji. Na prste jedne ruke mogu se prebrojati usamljenici koji su, javno, istupili sa svojim stavom. Ćutanje ili ruganje. To je dominirajući odgovor.

Vreme ističe. Ništa od najavljenog dijaloga o dva ključna pitanja Srbije neće biti i zaglavićemo se u živom pesku kod zida ispred nas, ukoliko se rasprava o izboru puta, o izboru budućnosti, ne preseli u parlament, u TV studije, u sve medije, na javne građanske tribine, u političke stranke, nevladine organizacije, u SANU… Verske glavešine ne spominjem, jer je u modernim i demokratskim državama religija, svaka i svačija religija, odvojena od vođenja države. Uslov za slobodnu i demokratsku debatu je da niko, ma šta rekao i predložio, ne može biti satanizovan, ni od vlasti, ni od protivnika vlasti, ni od medija, tim pre što se komesari nekih tiražnih tabloida i TV mreža u Srbiji služe rečnikom Pjongjanga.

2.

Podržao sam poziv šefa države i predložio da, bez oklevanja, uklonimo oba zida, i ustavni i kosovski. Evropskim ustavom Srbija dobija evropske i nezavisne institucije, ne samo u pravosuđu, nego i u svom državnom ustrojstvu prenosa vlasti na regione i lokalne samouprave. Istorijskim sporazumom sa kosovskim Albancima, utemeljenom na stvarnosti i opredeljenju da neprijateljstvo gasimo prijateljstvom, Srbija ne gubi Kosovo. Izgubio ga je Slobodan Milošević. Samo svestranom saradnjom Srbije sa Kosovom, možemo, na tom Kosovu, po najvišim standardima EU, zaštiti sva prava tamošnjih Srba i naše nacionalno, religijsko i duhovno, nasleđe. A kad i Srbija i Kosovo postanu članice EU, neće biti ni granice između Srbije i Kosova.

Saopšten je i stav da je Vučićev poziv na dijalog o Kosovu poziv na izdaju Kosova i da kosovski program Srbije 2017. godine mora biti Lazareva kletva iz 1389, kletva koju Lazar nikada nije ni izgovorio.

Sudeći prema najnovijim anketama, većina Srba je protiv rušenja i ustavnog i kosovskog zida, ali ne zbog cara Lazara, nego zbog Rusije. Sve snažnije i ubrzanije Srbiju potapa cunami evrofobije i rusofilije. Čuju se i zahtevi za raspisivanjem referenduma, pa neka narod odluči.

Neka odluči, ali, pre toga , u masovnom i odgovornom dijalogu, koji još nije pokrenut, ljudi u Srbiji moraju biti upoznati sa neizbežnim posledicama odluke da odbace Evropsku Uniju. Ubrzo bi presušili evropski razvojni fondovi i sve donacije sa Zapada, a drugih i nema. Strani investitori, a skoro svi su evropski i zapadni, napustili bi Srbiju. Budžet države bi se urušio preko noći. Šverc i kriminal postali bi jedina održiva ekonomija. Eskadroni smrti iz devedesetih zavodili bi mir i red u državi logoru. I ako bismo imali šta da izvezemo u Rusiju, ne bismo imali kuda. EU i NATO su svuda oko nas, bili bismo blokirani. Najmanji neredi na Kosovu i u BiH prerasli bi u ratni požar koji bi gasio NATO, i to na štetu Srbije i Srba. Ka Evropi bi krenuo talas novih izbeglica, ne više iz Sirije nego iz Srbije…

Dajte nam činjenice, daćemo vam pravo, govorili su rimski senatori. U Srbiji se činjenice zaobilaze, krivotvore ili preziru. Tako od poziva na debatu o sudbinskim pitanjima ove države, za mnoge je važnije ko je taj ko ih poziva na raspravu. Neću ni kako ja hoću, ako on hoće ono što misli i da ja hoću! Iz inata njemu, eto, hoću baš ono što neću!

3.

Poziv na „unutrašnji dijalog“ nije poziv na prelo. Dramatičnost trenutka obavezuje da najpre utvrdimo gde smo danas, i kao narod i kao država. Da smo ostrvce u moru NATO i EU država svuda oko nas. I da mi, nažalost, odbijamo da prihvatimo i tu geografsku i geopolitičku stvarnost. Na Zapad se iseljavamo, ali Zapad preziremo. Čuvamo svoje barikade na Briselskoj, na Zapadnoj magistrali, sejemo iluziju da će da se uruše i Evropa i Amerika, i da će, samo što nije, nad pravoslavnom Srbijom i „njenim zemljama“, granuti sibirsko sunce.

Onaj Buridanov magarac skapao je od gladi razapet između dva plasta sena, jer nije znao ka kome plastu da krene. Pred Srbijom je malo drukčiji izbor. Samo jedan plast je dostupan, uveliko ga i čerupamo, ali se otimamo i vučemo ka onom drugom, dalekom i nedokučivom, u kome ima i otrovnih trava.

Autor je predsednik Srpskog pokreta obnove