Dijalog – susret razlika

Možemo se približavati jedni drugima ili udaljavati. Možemo se zatvarati u svom identitetu i svom monologu ili otvarati za susrete razlika i voditi dijalog. Bez razgovora nema dogovora. Bez dogovora preostaje nam razlaz, bez dijaloga ne vidi se izlaz. Dijalogom se ide ka onome što nas spaja a ne samo ka onom što nas razdvaja. Dijalog je susret razlika u traganju za zajedničkim imeniteljem, zajedničkim temeljima i zajedničkim vrednostima. Pretpostavka za svaki dijalog je tolerancija da se do rešenja dođe snagom argumenta a ne argumentom snage. Iz dijaloga svako treba da izađe promenjen. U dijalogu nastojimo da ubedimo druge boljim argumentima, ali moramo biti otvoreni da i sami budemo ubeđeni argumentima drugih. Da bismo vodili dijalog moramo da naučimo da slušamo jedni druge. Volteru se pripisuje da je rekao: „Iako se ne slažem sa vama, trudiću se svim silama da se vaše mišljenje može čuti.“ Ako nema mogućnosti da se čuju različita mišljenja, onda nema ni dijaloga.

Od grčke agore preko rimskog foruma, do savremenih društvenih mreža, traga se za javnom prostorom koji bi omogućio susret individualnog mišljenja i političke volje. Ako se politička volja javno ne artikuliše, ona može postati samovolja i nevolja. Tukidid je rekao da javna reč ne škodi demokratiji. Jedna latinska izreka glasi – audiatur et altera pars (neka se čuje druga strana). To znači da bi se izbegla nepravda, pre donošenja odluke, zaključka ili presude, uvek treba saslušati drugu stranu. Na početku dijaloga beše reč. Rečima se može skinuti kamen sa srca, ali reči mogu poseći ko mačem. „Reči prethode mačevima“, upozoravao je Kampanela. To znači da mora da postoji i odgovornost za izgovorenu reč. Za dijalog je važno da nam „reči budu blage a dokazi jaki“.

Od davnina se znalo da se do najboljih rešenja dolazi govorom, razgovorom i dogovorom. Gde se ne razgovara i dogovara, tamo se ogovara i nagovara. Dijalog i javna reč donose demokratiji najbolje plodove. Javnim dijalogom oblikuje se javno dobro i čuva javni interes. Dijalog neguje kritičku javnost. Javnim dijalogom postiže se konsenzus (saglasnost) o temeljnim pitanjima političke zajednice. Jedno od takvih pitanja je i ustav kao temeljni i utemeljujući akt. Kao što se retorika bavi lepim govorom, dijalog se bavi traganjem za dobrim odgovorom. Politika koja nije rezultat dijaloga, deliberacije, dogovora i konsenzusa, postaje politika sile i nasilja koju prate laž i manipulacija. Dijalog može biti na ličnom planu, na društvenom i duhovnom – porodični, socijalni i ekumenski dijalog. Naša javna scena odiše isključivošću, crno-belim pogledom, provincijalizacijom, nespremnošću za drugačije mišljenje koje je uslov uspona svakog mišljenja. U okolnostima i u ambijentu u kojem nikome nije stalo do mišljenja nema ni sučeljavanja mišljenja. U tom slučaju, mišljenje je nepoželjno i prognano. Kako onda ohrabriti ljude da misle, promisle i osmišljavaju budućnost. Dijalogom se podstiče mišljenje, ali je i način da se podeli odgovornost. Umesto naknadne pameti, potrebno je reći na vreme. Za jedne je sigurnost u ćutanju, a za druge strah da ih ne ubije „prejaka reč“, a za treće spasenje – „rekoh i spasih dušu svoju“. Ako ne mislimo i ne govorimo javno ono što mislimo, nismo građani već podanici. Dijalog pretpostavlja slobodne ljude. Javni angažman kao čin slobode nije izvodljiv bez autonomije u mišljenju, kritičke pozicije i kritičkog stava. Ćutanje je, naizgled, strategija spasavanje sebe. Strategija pognute glave je pre put u podaništvo. Nasuprot tome, javni govor i učešće u javnim debatama je put uspravljanja i „ortopedije uspravnog hoda“.

Danas je na sceni sveprisutno „hejtovanje“. Ljudi više znaju protiv čega su nego za šta su. Više znaju šta neće nego šta hoće. Više se glasa „protiv“ nego „za“. Do demokratije se ne dolazi tako što očekujemo da neko drugi uradi posao umesto nas, već što preuzimamo odgovornost za sebe i za društvo u kojem živimo. Svako je odgovoran za svoj govor i za svoje ćutanje. Demokratija zahteva učešće u javnoj debati, u kreiranju politike i u donošenju odluka. Staro demokratsko pravilo je da ono što se tiče svih treba da bude prihvaćeno od svih, ili bar od većine. Čak i institucija koja bi morala da prednjači u kulturi dijaloga, tolerancije i uvažavanja argumenata – parlament, postala je samo vidljiva scena na kojoj se odigrava predstava koja se režira na nevidljivom mestu. Predstava ne deluje uverljivo jer preovlađuje netrpeljivost. U ambijentu u kojem se poslanici nadvikuju i ućutkuju nema ni dijaloga ni tolerancije, ni debate, ni konsenzusa.

Kao što je pluralizam odgovor na monizam, tako je i dijalog odgovor na monolog. Ljudski život počiva na univerzalnim značenjima i vrednostima. Ako se odbaci nasilje, ostaje samo razgovor za rešavanje sporova, sukoba i usaglašavanja. Dijalog je kao građenje mosta sa dve različite strane da bi se premostila reka i spojila različite obale. Dakle, dijalog je most za susret razlika.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka