Diktator bez diktature

Danas Srbija ima diktatora bez diktature. Vučić je, što je dokazivo prostom inspekcijom, agresivni, arogantni i manipulativni tip ličnosti.

Njegova mladalačka, huliganska, fizička agresivnost danas svoj ventil pronalazi u verbalnim izlivima besa prema nevidljivom neprijatelju.

On je permanentno u gardu, viče, neasertivno nameće svoje stavove o kojima se ne raspravlja, već ih korišćenjem pozicije moći bespogovorno nameće. Sve su to karakteristike narcističkog i antisocijalnog poremećaja ličnosti. Patologija tog poremećaja je kompleksna, ali etiologija (uzrok) je sasvim očigledna.

Vučić je čovek koji je veći deo svoje karijere (života) proveo kao gubitnik i na koga su porazi (lični i politički, a kod njega je to istovetno) ostavili fizički i psihički vidljive posledice.

Početkom devedesetih on je pošao za čovekom koji je propagirao ideje Velike Srbije do linije Karlobag-Karlovac-Virovitica, koji je predlagao zaustavljanje šiptarskog razmnožavanja državnom intervencijom i razmenu (čitaj čišćenje) stanovništva na teritoriji multietnične Vojvodine.

Urbana legenda kaže da je Vučića sendvič kao paradigma počeo da prati još iz doba širokih naramenica i tufničastih kravata. Radikalska kuhinja je vredno spremala lanč pakete za uljeze na svetim srpskim zemljama obeležene srpskim grobovima – jedan za Hrvate, a dva za Mađare (jer je duži put).

Možemo samo da nagađamo šta se dešavalo u glavi mlađanog generalnog sekretara kada je njegova publika iz Gline i Knina upalila traktore i pošla da potraži zvezdu adelgotskih monologa i njihovog verbalnog žiranta da „nikada Banija neće nazad u Hrvatsku“.

On ih, naravno, nije sačekao. Pobegao je kao i svaki srpski patriota na pravoslavno more da se resetuje, napuni baterije, svede račune i pripremi za novi početak. Prvi poraz.

Sam se Vučić hvalio u više navrata da je prevremeno krstio internacionalne snage koje će okupirati još jednu svetu srpsku zemlju, koju je bio predodređen da brani, ne i da odbrani.

Još su bile sveže slike na kojima radikali grle makedonske kelnere koji su pretukli bahate i bezobrazne američke marince, a najmlađi ministar informisanja morao je da, na tada samo tri državna kanala, gleda kako opet njegova publika iz Orahovca i Vučitrna kreće da ga poseti i priupita zašto su ostavljeni Albancima na milost i nemilost, kada ih je uveravao da nijednog Šiptara neće biti ako ijedna bomba padne na Srbiju.

Drugi poraz.

Veća je verovatnoća da sretnete đavoljeg guštera ili rajsku pticu nego uplakanog radikala. Takva nat(ne)prirodna pojava viđena je u februaru 2003. godine prilikom „pobedničkog“ ispraćaja crvenog vojvode u haški kazamat. I kao što srpska tradicija nalaže, na ispraćajima se peva, pije, lumpuje, a najbliži plaču.

Buduća Šešeljeva metastaza tada je kiptala od besa, ubilačkim pogledom šibao je okupljenu masu, a mržnja koja je negde morala da izbije, procurila je kroz suzne kanale. Ostao je bez očinske figure, ali sa osvetničkim zavetom. Postao je pobesneli Maks srpske političke scene i fiksirao Demokratsku stranku, „drugu Srbiju“ i odnarođenu elitu kao vrstu za odstrel.

A onda su ga dva šamara otreznila, doduše nedovoljno. To varljivo leto 2004. godine i sudbonosni januar 2008. bili su poslednji trzaji radikalskog jurišnika pred tragikomičnu metarmorfozu. Treći poraz.

Ti uzastopni, bolni, devastirajući porazi doveli su do psihološkog, političkog i identitetskog brodoloma. Ali, dok je kod drugih nervni slom destruktivni, kod Vučića je bio konstruktivni proces.

Već od jeseni 2008. počeo je da pušta ovčje runo preku vučjeg krzna, koje je toliko naraslo da je za većinu u Srbiji postao neprepoznatljiv i to u roku od samo jednog mandata.

Prevara je uspela i Vučić je dočekao svoju životnu šansu, šansu koja se jednom pruža, šansu da se upiše u istoriju što je njegova opsesija, fikcija, mesijanski cilj.

Napravio je SNS pomoću protivprirodnog bluda konvertovanih radikala i oportunih liberala.

Prvi su se odrekli Kosova zarad vlasti i privilegija, drugi su se odrekli Evrope zarad novca i društvenog položaja.

Uništio je građansko društvo, jer despotizam od naroda stvara uplašene podanike da bi se njima lakše upravljalo.

Po istorijskoj zakonomernosti totalitarna država mora biti u permanentno u nekoj vrsti ratnog stanja.

Dočekale su ga katastrofalne i smrtonosne poplave, a onda je proizveo poplavu izbora (jednako katastrofalne i smrtonosne), da bi danas nastavio borbu sa golim okom nevidljivim neprijateljem, koji ovog puta nije plod njegove paranoidne halucinacije, već stvarni i ponovo smrtonosni RNK mikroorganizam, koji je od virusa smejavca postao državni neprijatelj broj jedan.

Ipak, Vučić je zaista diktator bez diktature.

On je svoje jednoumlje uspeo da sprovede samo u svojoj političkoj organizaciji koja je zasnovana na strahu, korupciji i bespogovornoj poslušnosti. Zaraza je zahvatila deo državnog, civilnog i crkvenog aparata, ali u svakom društvenom segmentu postoje raznovrsni vidovi otpora.

Dok  god ga elita ismejava, dok god mu univerzitet prkosi, a deo crkve anatemiše Vučić neće moći da uspostavi svoju svevlast.

U diktaturi nema ljubaznih policajaca koji vas odvedu na informativni razgovor (pitajte informbirovce ili članove SPO-a o njihovim iskustvima), nema sudija koje iako moraju da presude po nalogu znaju da će im ta presuda biti oborena na višoj instanci, nema uplašenih partijskih Jehovinih svedoka koji beže od telefonskih kamera kao da su uhvaćeni u bludnoj radnji.

Domet Vučićevog svevlašća je onoliki koliko se jedini instrument diktatora (SNS) infiltrirao u državni aparat i sada pouzdano možemo ustvrditi da ON ni u zenitu svoje moći nije uspeo da svojom senkom zakrili čitavo srpsko društvo.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke