Diktator dobio izbore i pre izbora: Lični stav Zorana Stojiljkovića

Opozicija koja je koordinirala Proteste protiv nasilja, pošto nije uspela da natera vlast na ispunjenje zahteva, odlučila se da traži izbore i to pod neizmenjenim, nepovoljnim uslovima.

Vlast je, bojeći se da će je njihovo odlaganje suočiti sa još nepovoljnijom situacijom, na to lako pristala.

Deo našeg političkog folklora je i veliki broj proglašenih izbornih lista – ovog puta 18 lista na nacionalnim izborima, 13 na pokrajinskim i 14 na izborima u Beogradu.

Deo folklora je i bar četiri-pet lista koje učestvuju na izborima a da osvajaju broj glasova na nivou prikupljenih potpisa za učešće na izborima ili čak ispod njega.

Na ove izbore izašlo je gotovo 60 odsto registrovanih birača, što je, imajući u vidu razliku koja se pojavljuje između formalnog biračkog tela koje je jednako ukupnom broju stanovnika i efektivno prisutnih birača kojih je bar za milion manje, dosta visoka izlaznost.

Zapravo i na prelomnim izborima poput onih iz 2000. udeo zbira dobrovoljnih i prinudnih apstinenata ne pada ispod tridesetak odsto biračkog tela.

Strategije

Birače mobiliše utisak o neizvesnosti izbora i mogućim promenama ne samo garnitura na vlasti, nego i društva. Time i svaki glas postaje važan. Ozbiljni akteri ne mogu sebi dozvoliti da bilo koji glas padne ispod izbornog cenzusa.

Vučić je ogledni primer spin diktatora koji koncentracijom svih resursa moći dobija izbore pre izbora.

Strategija Vučića je da izbore, raspisane na republičkom, pokrajinskom nivou i u 65 lokalnih samouprava, dobije još ubedljivije nego 2022. i da tako smanji apetite i svog koalicionog partnera SPS, iskazane kroz njihov predizborni slogan “Dačić premijer“.

Ove izbore karakteriše činjenica da je kampanju nosio Vučić kao “običan član stranke“ uslovljavanjem da neće ući u kohabitaciju i biti šef države ako pobedi opozicija i da je cilj natpolovičan broj mandata i mogućnost da se vlada samostalno.

Strategiju operativno odlikuje kombinacija kupovine podrške masovnih izbornih agregata, poput penzionera čijih po 20.000 dinara čini zbirni iznos od preko 200 miliona evra, poruka obećanja svetle budućnosti i narativa da Srbija ne sme da stane i da neće stati samo ako zadrži aktuelnu vlast.

Totalna kampanja na ovim izborima uključuje nelegalno falsifikovanje potpisa podrške listama, ubacivanje fantomskih glasača, plaćanje angažovanih u kol-centrima uslovljeno glasanjem za SNS, manipulacijama i pritiscima na zaposlene „sigurne glasače“.

Kao i monopolskim “platežnim“ statusom SNS – jedine stranke koja troši više od tri miliona evra za kampanju.

Problem drugih izbornih aktera je što javni novac za kampanju stiže desetak dana pred izbore (7. 12), što opoziciju, posebno u elektronskim medijima, čini prilično nevidljivom.

Dakle, Vučićeva uhodana izborna mašinerija melje i koristi sva sredstva od kupovine, pretnji i ucena do izbornih mućki podignutih, posebno u Beogradu, do razmera koje deformišu izborni rezultat.

Treba li one koji ne podržavaju zahtev opozicije za ponavljanjem izbora u Beogradu podsetiti u vezi sa dovođenjem i razvođenjem birača iz Srpske, da oni nemaju pravo da glasaju na lokalnim izborima.

Gorivo koje pokreće ovu mašineriju je uspostavljena kontrola nad poslovima, parama i publicitetom. Uspostavljena za deceniju je i nova klasa kao „joint-stock company”, akcionarsko društvo unutar kojeg se preraspodeljuju povremeno srednji i sitni ulozi, dok je centralna uloga u toj mreži rezervisana za bosa i njegovo neposredno okruženje.

Opoziciji je preostalo da konkretnu ponudu biračima i sliku bolje Srbije nakon izbora zameni globalnom porukom o “sudnjem danu“ potrebe za promenama i izlaskom iz mraka korupcije i nasilja.

Dobitnici i gubitnici

Dobitnik ovih izbora, pored Vučića, jeste doktor Nestorović i njegova Mi – glas iz naroda, demokratska ali i prilično evrofobična ekipa koja je u političkom kampu nacionalne desnice, pri čemu neće ni sa vlašću ni sa proevropskom opozicijom. NJihov pregovarački, čak ucenjivački potencijal je posebno veliki u Beogradu, gde bez njih nije moguće formirati vlast. Uporno istrajavanje na toj poziciji može doneti ponavljanje izbora.

Izgubili su sa svojim jednocifrenim rezultatom socijalisti koji treba da svakako preispitaju svoj status i poziciju mlađeg poslušnog partnera u vlasti i odgovore na dilemu – mogu li oni igrati autonomno ulogu nacional protekcionističke levice?

Relativni gubitnik je i opozicija, posebno ona desna koja zbog sitnih ambicija opet pokazuje da nije ništa naučila o pravilu da se mora ulaziti u koalicije koje zasigurno idu iznad izbornog cenzusa. Sudbina nacionalnog okupljanja Dveri i Zavetnika tik ispod cenzusa, Narodne stranke ili dvojca Tadić, Radulović govori o tome kako “padne“ važnih pet-šest procenata glasova.

Teme i uticaji

Biračko telo se deli na preseku tri velike teme: standarda i kvaliteta života, spoljnopolitičkih destinacija zaoštrenih oko dilema oko Kosova i EU, kao i pitanja demokratije i borbe protiv sistemske političke korupcije koja nešto znači tek sofisticiranijem delu biračkog tela.

Ono što je najvažnije za birače – standard i životne perspektive – nisu ključno izborno pitanje koje ih deli.

Prvo zato što im oko projektovanog blagostanja, kao i „nulte tolerancije na korupciju“ svi slično obećavaju.

Drugo, zato što se onda posledično dele na patriote i evropejce.

Poseta gospođe Fon der Lajen, koja je, obećavajući nešto novca i prelazeći preko primedbi oko seta zakona o informisanju, tražila defakto priznanje Kosova i sankcije Rusiji, nije se, čini se, nikome dopala.

Pred izbore u SAD i pre njih one za Evropski parlament treba ispostaviti neke rezultate politike vođene na Zapadnom Balkanu.

I onima koji su za EU, put Srbije i regiona čini se da je politika političkog Zapada bar povremeno licemerna i frivolna – arogantna, tašta a prilično praznjikava.

Srbija nakon izbora

Srbija nema ni prostor, ni kapacitet, ni konsenzus da radikalno definiše svoju spoljnu politiku. Ona je na neki način “osuđena“ da beskonačno troši vreme. Decenijama formirano većinsko raspoloženje u prilog “čeličnog prijateljstva“ sa Kinom i Rusijom, nije lako promeniti.

Kao ni antiNATO konsenzus formiran sećanjem na bombardovanje zemlje 1999. i protivljenje uvođenju sankcija bilo kome, posebno ne Rusiji kao Srbiji sklonoj stalnoj članici Saveta bezbednosti. Srbija je većinski svesna neophodnosti i potrebe normalizacije odnosa sa Kosovom, ali ne i spremna da ga ni faktički prizna.

Većina bi bila srećna ako bi se put ka EU u više brzina završio na nivou ekonomskih integracija i prihvatanja evropskog socijalnog modela. Mnogi se nadaju da će 2030. i EU i (multi)polarni svet izgledati drugačije. Ili nakon okončanja rata u Ukrajini.

Na drugoj strani, pogled na mapu pokazuje da smo okruženi NATO-om. Istovremeno, politika uslovljavanja EU dugo traje, uslovi se menjaju, odnosno stalno se postavljaju novi, batina je mnogo više nego nagradnih šargarepa. Na drugoj strani, olako zaboravljamo svoje “zasluge” za stanje na Kosovu.

Dakle, ovolika količina frustracija i nepovoljnih okolnosti može voditi tek postupnoj evoluciji.

Autor je politički sociolog, profesor univerziteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.