Diktatori, Zoran Đinđić i ja

Od 63 godine života, 61 sam proveo u sistemima koje bih nazvao diktaturom, poludiktaturom ili, možda bolje rečeno, mekom diktaturom, autokratijom ili već nečem vrlo sličnom tom društvenom modelu koji je društven samo zato što je postojeći a ne zato što je za društvo prihvatljiv. No krenimo redom.

Diktatura proletarijata (čitati KPJ i druga Tita) koja je od 45. pa do devedesetih bila naš realitet, zamenjena je „demokratijom“ u kojoj je neprikosnoveni vlasnik zajedničkih resursa bio nacionalni predvodnik i diktator Milošević.

Demokratske forme koje su u to vreme uspostavljane poštovane su i njih se verovalo u onoj meri koja je tandemu Slobodan Milošević i Mira Marković (u senci SDB, VBA, JNA itd) odgovarala.

Peti oktobar 2000. mi je za trenutak doneo malo optimizma i nade da će budućnost krenuti nekim drugim smerom u kojem će ljudsko dostojanstvo, pamet i dobra volja biti važni bar u onoj meri koliko mogu osim ličnom dobru doprineti i opštem dobru. Ali to nisu bili i snovi i mnogih koje smo 5. oktobra doveli na vlast kako oni to i razumeju, mislim vlast, vladanje a ne služba i upravljanje.

U svemu tome, naravno, Koštunica kojem su službe očigledno bile (i kojima je takođe, po mom mišljenju, bio fasciniran) važnije od svake naše nade i mogućnosti za dostojanstveniji život i ispunjenje sopstvenih potencijala.

Potom Tadić, koji opet u poluautokratskom režimu seli mesto odlučivanja tamo gde je on i već gorepomenute razne ekipe, umesto da razvija i osnažuje institucije sistema u društvu koje je prethodni režim razvalio, i institucije i univerzalne vrednosti. Da li je Vučić potom tu slučajno?

I eto sad autokrate u punoj snazi koji svim silama želi da poništi bilo čiju volju i pravo osim sopstvene volje, kršeći ustav i sve norme elementarne pristojnosti. Naravno, u pozadini svega veliko bogaćenje, a sve kroz navodne demokratske forme.

Ono što je u svemu tome meni posebno zanimljivo je da sam pokušao da razumem kojim to kopčama (osim naravno surovom propagandom) ovi „ljudi“ vezuju glasače za sebe.

Ako sam veliku podršku Titu razumeo iz njegovog autoriteta antifašističkog vođe i socijalističko-komunističkog lidera, Miloševića kao glumca oslobođenih nacionalnih frustracija, Koštunice kao nacionalno demokratskog vođe (sve do mojega), koji je pristojniji od pomahnitalog Miloševića, Tadića kao zamenu za Đinđića u kolektivnom osećanju krivice (bar za trenutak) nikako ne mogu da razumem u čemu je kvaka sa Vučićem osim da se radi o jednoj degeneraciji koja se desila kroz vreme pa je ova neverovatna svakodnevna monodrama sa elementima drame, melodrame, farse, satire, stend-ap komedije postala poželjna i prihvatljiva.

Ali kako postoje matematičke tako postoje i socijalne funkcije i račun za ovu kolektivnu i ličnu neodgovornost biće očigledno vrlo brzo na naplati.

I da se vratim na početak ovog teksta. Kada stanovnik „ovih prostora“ , mislim na sebe, postane građanin ove države koja je uspostavila demokratski sistem i blisku saradnju sa državama iz bivše nam velike i lepe države, zaboraviću sve ove diktature, a u sećanju će mi ipak ostati one dve godine i Zoran Đinđić kada sam „ove prostore“ osećao kao svoje.

(Pisano u znak sećanja na jedinog demokratskog premijera Srbije)

Autor je vajar iz Beograda