Diktatura kriminalijata

Na delu je politički a time i svaki drugi kriminal nezabeležen u više od dva veka moderne srpske državnosti. Ponekad se taj kriminal ispoljava u formi demokratske kamuflaže, kao što su izbori koji se raspisuju ne po slovu Ustava i zakona već po volji jednog čoveka i njegovih kriminalnih partijskih hordi. Najčešće međutim taj politički kriminal je tako jasan i vidljiv da bi „čuvari reda“, da nije te diktature kriminalijata, mogli sve aktere, bez naloga tužilaštva da odvedu direktno u zatvor.

Šta je Savamala ako ne politički i ne samo politički kriminal prve vrste? Šta je slučaj helikopter u kome su poginuli novorođenče i šestoro ljudi a da za to niko nije odgovarao? Kako se drugačije može nazvati gradonačelnikova afera zvana „24 stana u Bugarskoj“ ili slučajevi sa lažnim doktorskim disertacijama funkcionera iz vladajuće stranke? Politički kriminal najvišeg ranga jeste i pljačka najsiromašnijeg društvenog sloja – penzionera u vidu smanjenja davno stečenog zakonskog prava. Šta je bespravna izgradnja „Beograda na vodi“ sa tajnim ugovorima iako bi to trebalo da bude javno dobro. I šta drugo nego kriminal kad ministar očiglednu korupciju pravda tetkinom donacijom.

Politički kriminal i skandal bez presedana je kad se objavi da je u Jajincima pripreman atentat na premijera a onda se ispostavi da je to bila policijska kamuflaža. Ili kad tabloidni mediji izmišljaju pripremu navodnog državnog udara da bi se oborio čovek koji je taj državni udar odavno napravio. Politički kriminal i to kakav jeste, kada čovek koji je ukinuo sve institucije sistema, privatizovao sve službe bezbednosti, prisvojio sve tokove novca, izjavljuje: „U ovoj zemlji može da radi ko šta hoće, ali da ruši Ustavni poredak to ne može.“ A šta tek reći za fingiranu hajku na ratnog zločinca Haradinaja da bi mu neposredno iza toga Srbi omogućili da sastavi Vladu Kosova. Kakva je to politika ako ne kriminalna kad se dobar deo ministara u Vladi protivi službeno proklamovanom putu u Evropsku uniju, javno lobirajući za Savez sa Rusijom. Najnoviji politički kriminal je i najava borbe za slobodu i nezavisnost Srbije kao da je nekom stalo da napadne i ugrožava zvanično najsiromašniju zemlju Evrope.

Vlastodržac se svako malo kune u svoju ljubav prema Srbiji, svoje poštenje i svoju nevinost. Od te ljubavi i tog poštenja Srbijom svakodnevno cveta kriminal svake vrste. U normalnim zemljama samo jedan od nabrojanih političkih kriminala i skandala bio bi dovoljan da se akteri više nikad ne pojave na političkoj sceni. U tom svetu međutim građanima je važno kako funkcioniše ekonomija, zdravstvo, pravosuđe, obrazovanje, kultura, informisanje… a ne šta je rekao bilo koji domaći ili strani političar.

U takvim zemljama sloboda je jednaka za sve a ograničena je zakonima i moralom. Politički kriminalijat u Srbiji smatra da je sloboda mogućnost da oni kao izabrani ili postavljeni ljudi na vlasti mogu da rade šta im je volja, a da nikome ne odgovaraju za svoje postupke. To su usijane glave kvazinacionalizma. Njihov lični i partijski čar je iznad svakog društvenog interesa, pa makar Srbija završila u ništavilu prema kome su je usmerili. Reanimirali su i unapredili ratnohuškački i pljačkaški sistem Slobodana Miloševića. Tu su svoj na svome. Jedini program i jedini cilj im je devastiranje i prisvajanje preostalih nacionalnih dobara u Srbiji. U skladu sa svojim idejnim vođom i političkim tvorcem neće dozvoliti pobedu bilo kojoj drugoj političkoj opciji na predstojećim redovnim gradskim i protivustavnim, vanrednim parlamentarnim izborima. A ako se kojim slučajem dogodi izborno iznenađenje u Beogradu, neće se libiti da tu pobedu proglase nevažećom.

Zbog svega rečenog, na političkoj sceni u Srbiji ne može se ništa promeniti mirnim putem bez jedinih izbora koji u Srbiji nisu nikad održani, a to su izbori za Ustavotvornu skupštinu. To što nijednom od političkih faktora u Srbiji ne pada na pamet da traži Ustavotvornu skupštinu, može značiti samo jedno, žele jedino vlast ali ne i korenitu promenu sistema, bez koje Srbija nikada neće postati normalna država.