Preživeti tri diktature – Tita, Miloševića i Vučića: Lični stav Radoša Ljušića

Između vladara apsolutiste i predsednika diktatora, kada je reč o vođenju države i upravljanju narodom, skoro da nema razlike.

Kad zastane i razmisli čovek socijalističke Jugoslavije i sadašnje Srbije, u poznim godinama, prva misao koja mu se nameće jeste da je proživeo skoro sav život u diktaturama. Moja generacija može da posluži kao primer: rodili smo se u Titovoj, preživeli Miloševićevu, a ostarili u Vučićevoj diktaturi.

U diktaturi Titovoj, kojeg su Srbi voleli i poštovali više nego bilo kojeg svog vladara, bilo je najteže srpskom narodu; u diktaturi Miloševićevoj učinilo nam se da ćemo oživeti starodrevne srpske korene, a vratili smo se u tamnu vilajetsku prošlost; u diktaturi Vučića pokazali smo da smo nedostojni uzornih predaka, koji su nas vodili do 1913. godine.

Srpski narod u Srbiji mogao je, samo kraće vreme, od 2000. do 2012. godine, da pročisti svoja pluća od diktatorskih strasti, ne računajući doba pre 1918. Iako je i ta decenija bila preopterećena raznovrsnim nevoljama, može se reći da se, ona, ipak, razlikovala od pomenutih diktatura.

Samo narod koji je proveo vekove podanstva pod Turcima, Austrijancima i Mlečanima, mogao je sebi dopustiti da drugu polovinu 20. i početak 21. stoleća proživi u diktaturama, ne tuđih, već svojih, nacionalnih država i svojih nacionalnih diktatora. Podanički mentalitet stvaran je dugo pod stranom vlašću, i bilo ga je teško iskoreniti. U vreme postojanja nacionalnih država, Srbije i Crne Gore, iako je bilo dovoljno vremena i mogućnosti, podanički mentalitet nije iskorenjen.

Tokom 19. i početkom 20. veka bilo je mnogo narodnih buna, od kojih navodim tri najpoznatije: Miletinu (1835), Vučićevu (1842) i Timočku (1883), koje su podanstvo delimice ublažile. Bilo je malo vremena da se u jugoslovenskoj kraljevini, nesrećno ujedinjenih i netrpeljivih naroda, više učini na ovom planu, ali ni taj kratkotrajni period nije prošao bez malešne i lagane diktature.

Što je diktatura starija, zaborav je brži i potpuniji, jer sećanje bledi na protekle događaje; što je diktatura bliža današnjici, pamćenje je još uvek sveže. Od tri diktature moje generacije, najgora je bila Brozova, potom Miloševićeva, pa Vučićeva. Bezbrojna zlodela prve diktature sistematski su suzbijana još za diktatorova života, da bi u potonjem vremenu sasvim izbledela, te se pojedincima čini da je ona bila blaža od preostale dve, što je varljiva ocena.

Zastrašujuća su masovna ubistva ideoloških protivnika s kraja rata i narednih godina. Socijalistička Jugoslavija je bila država isključivo njemu podređena! Koga je mrak „progutao“, niko nije znao, niti je saznao. Na Ulici niko nije smeo reč da proslovi, niti da iskaže nezadovoljstvo njegovom vladavinom, bilo kad, i bilo gde, i bilo na koji način. Jedina svetla tačka su studentske demonstracije 1968. godine. Ništa se nije promenilo do njegove smrti, pa ni diktator. Čovek bez južnoslovenskog korena, a bio je sve, svim narodima Jugoslavije.

Miloševićeva greška bila je zamisao da može naslediti Broza u diktatorskoj vladavini, ne vodeći brigu o tome da nema podršku onih koji su nam Broza poslali za nenaslednog republikanskog vladara. Broz je nasledio veliku Jugoslaviju, Milošević je stvorio malu Jugoslaviju srpskoga naroda. NJegova diktatura, sada samo u Srbiji i Crnoj Gori, za razliku od Brozove jugoslovenske, odvijala se u turbulentnom ratnom vremenu.

Okrilje građanskog rata davalo joj je smisao i suštinu, koja se delimice menjala do njegovog pada. Ono što je bilo nezamislivo za vreme Broza, narod na Ulici, postalo je uobičajeno za Miloševićeve i Vučićeve vladavine. Ulica je postala mesto srpske demokratije, a ne Parlament!

Kako je vreme prolazilo, a narod usporeno sazrevao, došla je i treća republikanska diktatura, posle jednodecenijskog predaha krhke, nestabilne i gramzive demokratije. I dok su Broz i Milošević bili ratnici, Vučić je bio samo ratni gledalac. To nije beznačajno u odrđivanju rejtinga ditature.

Vučićeva vladavina je najblaža, a deluje moćno. Možete da šetate mirno kad hoćete i koliko hoćete, ali ne možete da ulazite u Skupštinu; možete da idete na izbore, ali ne možete da pobedite; možete da se svađate i sporite, ali samo u Parlamentu; nudim vam sve ono što ne možete da ostavrite jer znam da ste neorganizovana opozicija. Sve ovo kazuje da je reč o mekoj ali veštoj diktaturi u narodu s neiskorenjenim podaničkimm mentalitetom.

Najvećeg diktatora na ovim prostorima sahranili smo u Beogradu, pompezno, zato što nije bio naš, dok smo Miloševića predali Hagu, zato što je bio naš, potom ga upokojili u rodnom Požarevcu. Drugi diktator po moći je među nama; za najvećeg diktatora niko nije siguran da počiva u Beogradu. I, niko, od državnika i istorika, u srpskoj zemlji, nema snage, ni moći, ni želje, da pokrene pitanje njegovog identiteta i boravka u mestu večitog počivanja. Zahvaljujući podršci spolja bila je moguća njegova moćna diktatura, za razliku od ostale dve, vremenski kraće i znatno blaže.

Tragedija srpskog naroda – jučerašnja, današnja i sutrašnja – ogleda se, pre svega, u našem odnosu prema diktatorima. Obožavali smo Broza i nismo smeli na Ulicu, mrzeli smo Miloševića i smeli smo na Ulicu, vičemo na Vučića a on nam dopušta da mirno šetamo Ulicom! Diktatori se ne menjaju, ne menja se ni podanički status srpskoga naroda, osim onda kada je na Ulici. Iskustvo govori da do promene diktature može doći samo kad dogori do nokata, na Ulici i uz podršku spolja, na našu veliku nesreću. Naša tragedija je i u tome što se na Ulici borimo za demokratiju, a ne na izborima i u Parlamentu. Za bune je potreban vođa, poput Tome Vučića Perišića, koji, potom, neće sebe proglasiti diktatorom.

Trpeljivost srpskog naroda diktaturama i diktatorima zabrinjavajuće je bolesna. Ulica, i na njoj borba za osnovna građanska i demokratska prava, bili su i ostali svetionik srpskom narodu. Ko snosi odgovornost za ovakvo stanje: diktatori ili narod, procenite sami.

Autor je profesor univerziteta u penziji i istoričar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.