Diktature se ne popravljaju

Zavedene su joj sankcije OUN-a, a njen kreator proglašen krvnikom Balkana. Milošević je sateran u ćošak i po prvi put spreman na suštinske kompromise. Izlaz je našao u čoveku koji je do tada bio nepoznat srpskoj javnosti, sa čudnim akcentom i navikama, srpskog porekla i američkog bogatstva. Milan Panić je trebalo da posluži kao bajpas za bezbolan prenos vlasti, za beskrvno razvlašćivanje poslednjeg komunističkog lidera. Nije uspeo.

Godina je 1993. Dva prijatelja, suosnivača Demokratske stranke, mentor i štićenik, dolaze do sudbonosne raskrsnice pred kraj treće godine parlamentarnog života u Srbiji. Na jednoj strani njeni utemeljivači na čelu sa Dragoljubom Mićunovićem, na drugoj ambiciozni i nestrpljivi Zoran Đinđić. Mladi lav pokušava da objasni starijem da politika i novac moraju koračati zajedno, da je vreme za smenu generacija, da je partija jedna vrsta preduzeća koje mora biti rentabilno. NJime ne upravljaju dosadni profesori naviknuti na kabinetsku atmosferu, već tehnokrate i profesionalci. Novi članovi koji su finansirali njegovu kampanju želeli su da im funkcije posle izbora zaštite „prvi milion“, a to je značilo da će novo rukovodstvo pripremiti Demokratsku stranku za potencijalnog partnera SPS-a. Po svedočenju savremenika, Đinđić je očekivao mesto premijera i bio je uveren da sa te pozicije može da obuzda i usmeri Miloševića i tako spasi Srbiju. Ako je tako i bilo, nije uspeo.

Godina je 1994. Socijalistima su potrebna samo tri poslanika da bi ponovo formirali vladu. Našli su novog, korisnog partnera u Dušanu Mihajloviću. I on je pokušao da modulira Miloševićevo svevlašće, ali ga je samo produžio na neodređeno vreme. Nije uspeo.

Četvrt veka posle ovih događaja u Srbiji se i dalje postavlja pitanje: kolaboracija ili konfrontacija? Kao da smo zaboravili prethodna iskustva i istorijski aksiom da se diktature ne popravljaju, već da se ruše. Devedesete se danas ne repriziraju samo na ulici koja postaje poligon mafijaških obračuna, ni u skupštini gde su Bidže i Rake mutirali u Đuke i Marijane. Odnos vlasti i opozicije, ta večita igra leptira i sveće i danas je aktuelna.

Kompromis sa Vučićem je vododelnica koja njegove protivnike deli na opoziciju i imitaciju opozicije. Zoran Đinđić je, nekoliko meseci posle neuspešnog manevra smenio one koji su želeli da daju manjinsku podršku socijalističkoj vladi. U svojim izjavama tokom NATO agresije, koju će udbaški činovnici od analitičara do političara koristiti kako bi ga optužili da je prizivao još jače bombardovanje, jasno upozorava Zapad da ne računa na Miloševića kao novog garanta mira na Balkanu, da ne daju njegovom zločinačkom režimu drugu šansu i da je rešenje u demokratizaciji Jugoslavije, bez Miloševića na njenom čelu.

Bilo je jasno tada, kao i danas, da diktatori generišu krizu da bi produžili svoj rok trajanja. Kosovska kriza je nama ostavljena u nasleđe, a novi diktator došao je na vlast gazeći dobro utabanom stazom i prateći naše nespretne korake. Vučić eksploatiše nerešeni konflikt i pokušava da balansira između oslabljenog uticaja EU i ruske meke moći. Ti vektori se ukrštaju na Balkanu i dozvoljavaju opstanak geopolitičkim akrobatama i populistima. Ako zatvori kosovsku stranicu, ko garantuje da Vučić neće premestiti krizu na druge žarišne tačke, ne bi li ostao i dalje upotrebljiv?

Dok se slonovi tuku, a majmun lijanama skače sa grane na granu, ne strada samo trava, već narod koji u zarobljenoj državi počinje da usvaja zatvorski mentalitet. Po tom obrascu onaj ko je glasniji taj je i u pravu, onaj ko je jači predvodi kolonu, onaj ko je u dilu sa upravnikom zatvora postaje kapo u svom selu, opštini ili gradu. Sa neposlušnim zatvorenicima postupa se po uobičajenoj zatvorskoj proceduri ? ili ih ćebuju cimeri ili korumpirani čuvari dovedu druge zatvorenike da odrade prljavi posao.

U logore je sloboda uvek dolazila spolja. Nijedna pobuna logor nije pretvorila u pobunjeničku kasarnu. Ali, dok čekamo tu slobodu hoćemo li na sebe staviti žig srama i igrati po zatvorskim pravilima? Hoćemo li postati tasteri? Hoćemo li pomagati upravitelju da ofarba zatvorske zidove kako bi nam bilo malo prijatnije? Hoćemo li ćutati dok slušamo prebijanja iz susedne ćelije? Hoćemo li pristati da jedino pravo na okupljanje bude šetnja unutar dvorišta okruženo bodljikavom žicom, pod budnim okom reflektora i kamera sa stražarskih kula?

Ili ćemo stupiti u štrajk i organizovano se pobuniti? Svi zajedno! Da pokušamo da napravimo jasan otklon prema životu koji nije dostojan čoveka! Jer, ako izaberemo ono prvo, sloboda će doći, kad-tad. Pitanje je samo, hoćemo li tako slobodni moći sebe da pogledamo u ogledalo. Hoćemo li biti slobodni od svoje savesti?

Autor je član Glavnog odbora DS i predsednik Opštinskog odbora DS Odžaci