Diplomate i insajderi

 Razlog: podrška emisiji „Insajder“ kao nespornom primeru profesionalnog novinarstva, što po nekom suštinskom pravilu u zemljama nesporne demokratije uvek znači i – primer nezavisnog ili objektivnog novinarstva.

Skup je neodoljivo, uključujući i retoriku o slobodi štampe i poštovanju činjenica, podsećao na sličan u decembru 1994. tadašnjoj BORBI kad su vlasti rešile da je, preuzimajući je, nasilno i uguše. Diplomate su listom došle u redakciju Borbe, a Nemačka je kao zemlja predsedavajuća u to vreme Evropske unije tokom noći (između katoličke Badnje večeri i Božića kad su se srpske vlasti nadale da baš niko tamo tada ne radi) izdala saopštenje podrške nezavisnim novinarima i slobodi štampe. Prisustvo stranih diplomata u zgradi Borbe bilo je vidljivo svih šest nedelja štrajka Borbinih novinara, što su vlasti (Socijalistička partija Srbije, SPS) proglasili saradnjom stranih plaćenika sa stranim neprijateljima. Sada, zbog promena, 15 godina kasnije, sličnih saopštenja vlasti nema povodom skupa u Devedesetdvojci, ali ima nešto što je ipak nekako slično i ovaj sastanak čini nekom vrstom simbola današnjice.

Bez obzira na poslednja hapšenja, najavljene akcije povodom pretnji autorki Insajdera i redakciji B-92, činjenica je da ono o čemu su kao primeru dobrog istraživačkog novinarstva informisali, živi lagodan život u zemlji Srbiji već dvadeset godina. Svi ti navijači, svi ljotićevci i profašistički nasilnički pokreti nisu se krili, nisu u ilegali, sve su radili javno i pod okriljem nekog moćnog. Što apsolutno podstiče na jeretične misli da su ostali netaknuti i zato što su se nekadašnje vlasti i opozicija, Demokratska stranka (DS) i Socijalistička partija (SPS) ne samo udružili u koaliciju već potpisali i nekakav dokumenat o pomirenju. Bila bi zato i nepravda za toleranciju nasilja optužiti samo socijaliste (sad već ne govore da se nikad neće odreći politike koju su vodili), ali je isto tako i pravda ne čuditi se šta se sve slično, samo malo drukčije, dešava poslednih desetak godina.

Primerena je zato uvek polazna tačka da je na vlasti ista stranka (ma koliko vizuelno promenjena) i da je zakonito da su se mnoge stvari i ljudi „vratili“ prihvatajući ponuđenu šansu posle izbora. Najviše je to vidljivo kad je reč o takozvanom kontinuitetu gde valjda nije sada kažnjivo uračunati i „navijače“ koji su se uvek isticali u „odbrani nacionalnih interesa Srba“. Kontinuitet je vidljiv i zakonit i u tumačenjima ratnih zločina, ratnih pobeda (poraza, ko se seća, zvanično i nije bilo uključujući i Kumanovski sporazum o Kosovu ), ali i o svojevrsnom viđenju patriotizma kao netoleranciji prema drugima, naročito „bivšim našim“. Takav duh nije stran nikome u današnjoj vlasti. Primer najnoviji je zameranje sa Hrvatskom što je govorila u korist otcepljenja Kosova na Međunarodnom sudu, sa očiglednom idejom ovdašnjih vlasti da bi za Hrvate bilo važnije da brinu o mišljenju u Srbiji (iako su sasvim strana zemlja) nego o tome šta je možda ipak korisnije za njihovu unutrašnju situaciju i nameru da ubrzano uđu u EU. Kad se sve tako sklopi i sabere zaista je pitanje ko je sada i ko bio kada opozicija, a ko uvek nekako na istoj strani.

Nije onda nikakva čudna pojava što na čelo jedne nacionalne pre dva dana bude izaban uglednik SPS koji je svojevremeno zatvarao kao neprijateljski medij Devedesetdvojku ili što u odbrani „legendarnog“ Uroša advokat traži zvaničnu zabranu Insajdera. Baš kao što deluje sasvim zakonito, prirodno, da među novoizabranim sudijama budu

istaknute ličnosti iz izbornih komisija, optuživanih za krađu i prekrađu glasova u vreme neprikosnovene Miloševićeve vladavine. U takvim prilikama danas u Srbiji je bilo lako i bivšim radikalima, a danas narodnjacima da „skrenu s puta“ i upute se prema EU. Nikad mnogo ne mareći šta su govorili, a šta stvarno misle ili čine, navodno iznenada su se (kao insajderi što sve dobro odmeravaju), pridružili svojim nekadašnjim partnerima u vlasti (SPS) procenjjući da je to dobro za buduće izbore.

Pokazalo se izgleda baš korisnim, pogotovo posle „šengenskog otvaranja“, da ovde (osim Koštunice i Velje Ilića, valjda) budu sve samo Evropljani. Makar i sa skrivenim mislima kakve će sve klipove podmetati na tom evropskom putu.