Diplomatija nije ministrova pijaca

Pridajući joj nesrazmeran značaj, ministar nas je o tome, uz negodovanje, obavestio dovodeći u potanje pravo jedne, ma i samoproglašene države, da uopšte usvaja taj instrument, alatku za međunarodne pregovore. I pogrešio.

Iako su mu, kao na tanjiru, servirani stavovi koje će predstavnici Prištine zastupati i braniti u predstojećim razgovorima, a našem pregovaračkom timu omogućili da blagovremeno pripremi odgovore na neosnovane ili nama neprihvatljive zahteve i moguća iznenađenja, da definiše pregovaračku poziciju i zahteve (Zajednica srpskih opština, autonomija i zaštita istorijskog i kulturnog nasleđa, pravo vlasništva na privatnu i državnu imovinu i dr.), MSP je napao njen sadržaj zahtevajući da se o tome izjasne i adekvatno reaguju organi Evropske unije.

Posebno ga je iznervirao stav iz platforme da pregovori treba da budu završeni „uzajamnim priznanjem Srbije i Kosova“ iako to, kao ni drugi delovi platforme, nisu bili nepoznati, i ocenio da ona obesmišljava briselski dijalog koji Srbija ipak neće prekinuti. Ministar je, pritom, ignorisao informaciju da kosovske vladajuće strukture, sagledavajući realnost, neće insistirati na priznanju nezavisnosti već na, za njih, važnijem rešenju koje podrazumeva stolicu u UN i dr. međunarodnim organizacijama.

Od ministra smo takođe saznali da jedna strana sila vrši pritisak na pojedine zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova da od toga odustanu. Politika je ubrzo, u tekstu ilustrovanom „Spomenikom zahvalnosti“ u tome prepoznala Francusku, a u zemljama na koje ona navodno vrši pritisak – njene bivše kolonije. Prenebragavajući pravila diplomatije na koja se poziva, šef naše diplomatije saopštava da informacija o tome potiče iz Misije Srbije, što se obično krije od javnosti zbog prirode tog čina, izvora i poverenja.

Iz Pariza još nema reakcije koju, verovatno, nećemo ni dobiti, o verodostojnosti „informacije“ iako to nije nemoguće, ali u oceni svakako treba poći od pitanja ko bi iz toga imao i kakvu korist, jer to Francuska, naš „tradicionalni prijatelj i u dobru i u zlu“, ne bi činila u interesu nekih drugih međunarodnih faktora.

Da li je to slučajno izašlo u javnost u trenutku suočavanja sa „krizom“ u Ambasadi u Parizu o čijem karakteru i težini govori da su je istraživala dva državna sekretara Ministarstva spoljnih poslova nije poznato, ali neodoljivo upućuje na pokušaj zataškavanja vesti u ovdašnjoj javnosti o navodnom lobiranju Pariza protiv povlačenja priznanja Kosova.

Motivisan tim, ministar je nagovestio znatne izmene u sastavu diplomatskih misija ali i njihovom rasporedu po svetu. Bilo bi dobro ako će, kao što je obećao, prednost u izboru šefova misija prednost dati profesionalnim diplomatama a ne onima po partijskoj, rođačkom ili po liniji prijateljstva. Založio se za potpunije pokrivanje delova Afrike i Azije u kojima je Srbija, i pored realnih interesa, nedovoljno zastupljena, ali je loše, štetno ako glavni kriterijum bude njihov odnos prema priznanju kosovske nezavisnosti jer je dosadašnje lično lobiranje kod mnogih država koje je MSP posetio pokazalo da je to jalov posao, bez rezultata i većeg značaja za međunarodni položaj Srbije. Utoliko pre ako to treba da se plati neverovatnom cenom – zatvaranjem navodno nepotrebno velikog broja misija u zemljama članicama EU.

Naša diplomatija je, po proverenom ali neuspešnom kriterijumu, u odgovoru na zabranu ulaska ministra Vulina u Hrvatsku zbog njegove kontinuirano arogantne, neočekivane sa tog nivoa i neprihvatljive retorike, odgovorila retorzijom, zabranom ulaska ministra vojske Hrvatske Srbiji, što je izazvalo novu seriju reakcija u oba glavna grada. Uz razmenu pretnji o povlačenju ambasadora, ministar je zapretio prihvatanjem „diplomatskog rata“ ako do njega dođe, nasuprot izjavi predsednika Republike da „Srbija mora da čuva svoje dostojanstvo… ali je, možda bolje da samo ćutimo i pustimo ih (Hrvate) da rade šta hoće… da se nekako sklonimo po strani“.

Diplomatska arena u kojoj naši ministri vode rat sa velikim silama, Hrvatskom i, povremeno, sa drugim susedima, nije pijaca! Čemu nevolje sa prijateljskom Francuskom, stalnom članicom SB i uticajnom članicom EU, zbog neproverene informacije ili sa Hrvatskom, članicom EU i NATO, iz minornih razloga, sa kojima nas, na dobre odnose i saradnju, upućuju najvažniji nacionalni interesi i na čiju podršku računamo u regionu i u pregovorima za pristupanje Evropskoj uniji. Bilo bi dobro da se „lopta malo smiri“ i stvari iz te pozicije vide drugačije a reorganizacija MSP i diplomatskih misija je mnogo ozbiljnija stvar koja se ne rešava izjavama u medijima.

Autor je diplomata u penziji