Diplomatska poruka kakva se ne pamti

Stvar je, čini se, malo neobičnija nego što na prvi pogled izgleda. Političkim analitičarima i stručnjacima u Srbiji promakla je ova neobična praksa da predsednik jedne zemlje najavljuje mogući dolazak određenog lica za ambasadora. Diplomatija je nauka koja posebno mesto posvećuje detaljima i protokolu, iz kojih možemo saznati mnogo više nego iz javnih poruka i saopštenja.

U istoriji diplomatije nije bilo puno primera u kojima bi predsednik države domaćoj i široj javnosti potvrdio dolazak odnosnog lica za ambasadora, što je neobično i za državu odašiljanja, koja pre izdavanja agremana (saglasnost države prijema) izbegava svaku javnu informaciju o postavljanju nekog lica za šefa diplomatske misije. Stvar je utoliko značajnija što je do ove najave došlo prilikom dugoočekivanog intervjua, bez trunke sumnje da će poruka stići do onih kojima je namenjena, čitaj Sjedinjenih Američkih Država.

Kada se sukob između Ruske Federacije i Sjedinjenih Američkih Država zaoštrio do usijanja, srpska diplomatija je na sve agresivniji ekonomski i politički pritisak obeju strana primenila taktiku odugovlačenja, nadajući se da će situacija vremenom postati podnošljivija i da nećemo morati da biramo između duše i novca (situacija je „loše-loše“, šta god odabrali). Kako se to nije dogodilo, pritisak je sve više rastao, a države širom regiona i sveta već odabrale stranu, Srbija je sve energičnije isticala svoju neutralnost, laskajući sebi da u nekom trenutku može da odigra i ulogu posrednika između velikih sila (setimo se pregovora ruskog i američkog predstavnika u Beogradu povodom sve napetije situacije u Ukrajini), što bi svakako doprinelo tome da nas i jedni i drugi ostave na miru. Stvar bi, u suštini, bila vrlo jednostavna da se zemlje slične veličine, moći i uticaja kao naša Srbija već nisu opredelile. Sedeti na dve stolice (čitaj, balansirati) je postalo gotovo nemoguće (i iscrpljujuće), a kao stvar oko koje će se lomiti koplja strane su odabrale (diplomatski) status „Srpsko-ruskog humanitarnog centra“ u Nišu (problem oko dodeljivanja diplomatskog statusa je taj što će centar nakon toga imati pravo na diplomatsku valizu, čiji obim i karakter nisu određeni Bečkom konvencijom i koja može da se kreće od nekoliko kilograma do nekoliko tona i što bi u tom slučaju carinska kontrola postala nemoguća, a mogućnost zloupotrebe velika).

Srpska diplomatija je u nekoliko navrata podsetila američke partnere da je Džimi Karter poslednji američki predsednik koji je posetio Srbiju, daleke 1980. godine, dok se Vladimir Putin, samo od 2012. godine, više od desetak puta sastajao sa srpskim državnim vrhom, pozivajući na taj način Vašington da se aktivnije uključi u politička dešavanja na Zapadnom Balkanu i da se Srbija pomeri za lestvicu više na listi spoljnopolitičkih prioriteta Sjedinjenih Američkih Država. Ova činjenica nije promakla ni nekolicini američkih kongresmena, koji su, sa svoje strane, pozvali Belu kuću i Stejt department da povećaju diplomatske aktivnosti u Srbiji.

Potvrđujući dolazak „Putinovog specijalca“, koji je bez sumnje diplomata sa velikim iskustvom, rečima da je u pitanju veoma „istaknut, oštar, snažan diplomata i jedan od ruskih diplomatskih specijalaca“ predstavlja jasnu i neobičnu diplomatsku „intervenciju“ i poziv Americi sa najvišeg državnog mesta da Srbija želi isti diplomatski tretman i pažnju koju uživa od strane Ruske Federacije i da je vreme za promenu taktike i drugačiji pristup Amerike problemima na Zapadnom Balkanu.