Diplome, ko da više

U javnosti se najčešće pojavljuju imena ličnosti aktivnih u političkom životu (Siniša Mali, Nebojša Stefanović, Aleksandar Šapić i master diploma bivšeg predsednika Republike Tomislava Nikolića). Kako je reč o javnim ličnostima koje žele da ih obasjavaju reflektori javnosti, interesovanje za njihove doktorske titule je prirodno. A lista doktorata koje bi trebalo proveriti verovatno je daleko šira.

Doktorat je u pravilu završni školski rad kojim se zainteresovani kvalifikuju da nešto znače u svojoj struci. Titula doktor nauka (dr sc.) dobro zvuči u javnosti, ali ne znači da je njen nosilac naučnik ili ozbiljan poslenik u struci. U nas se praktično izgubio tradicionalni institut habilitacione radnje (habilitacije) koja je kvalifikovala doktore nauka da mogu biti docenti na odgovarajućim fakultetima. U svakom slučaju ta titula lepo zvuči, ali malo znači. Zbog čega se onda mnogi trude da se okite tom titulom. Motivi su različiti. Na prvom mestu su oni koji zaista žele da se bave naučnim radom. Na primer, u mojoj struci, sociologiji, vrlo poštovana ličnost koja je imala dva doktorata, habilitacionu radnju i počasni doktorat Univerziteta u Upsali, Rudi Supek se nikada nije potpisivao kao dr. Postoje i oni za koje ta titula ima trostruku vrednost – prvo, jedino i poslednje naučno delo. Ti se titule drže ko pijan plota.

Napokon, tu su i oni za koje je titula dragulj u građenju društvenog prestiža. Srbija je siromašna zemlja u mnogo čemu, pa i u titulama, za razliku od, na primer, Italije u kojoj skoro svakog drugog građanina oslovljavaju sa „dotore“, „profesore“. Srbija nema titule aristokratskog korena „fon“ (von), a neke kao na primer „vojvoda“ se u novije vreme pokazuju kao dokaz Marksove teze da se istorija drugi put pojavljuje kao farsa. Kada se kaže „vojvoda Putnik“ ili „vojvoda Mišić“, tačno se zna na koga se i zašto se s poštovanjem misli pri pomenu tih imena i titula. A kada se kaže „vojvoda Šešelj“ ili „vojvoda Nikolić“, pa uz to doda „četnički“, to deluje toliko farsično, a za kulturu zemlje i bolno, da i te ličnosti u poslednje vreme izbegavaju da pominju takve „titule“. A da titulu „prestolonaslednik“ u Republici Srbiji i ne pominjem!

Stoga ne treba čuditi što je tako snažno u „Google – Bolonja eri“ pojačano interesovanje za sticanje titule „doktor nauka“. Lako je „izguglati“, a ponekad je teško ustanoviti da je kandidat za titulu dr sc. „pokrao“ nečiji rad i ideje. Te intelektualne krađe su veliko zlo u životu akademske zajednice, ali su još opasniji slučajevi kupovine titule. Jednostavno, doktorsku radnju su „pisali“ drugi, a kandidata potpisali, bez njegove obaveza da pamti čak i naslov svoje „doktorske radnje“. Naravno, obavezan je da plati. Kome sve – pitanje bi bilo za istražne organe. Prema tome, često je reč o banalnom vidu korupcije i kriminala, a ne samo o „krađi intelektualne svojine“ u celokupnom sistemu školstva u Srbiji. Optuživati pojedince za plagijat, a da su oni pri tome svoj „doktorat“ videli tek ukoričen i predat fakultetu koji organizuje komisiju za odbranu je korisno, ali ne i dovoljno.

Svakako da su plagijati veliko zlo akademske zajednice, ali su još veće zlo dela korupcije i kriminala u kojima učestvuju mentori, dekani, profesori članovi komisija, članovi odgovarajućih formalnih tela univerziteta koji ne rade časno svoje poslove. Ne treba se zavaravati – lako je izazvati zgražanje javnosti nad plagijatima i drugim postupcima ambicioznih političara, jer se tako mogu dobiti i aplauzi političkih suparnika onih koji su optuženi za plagijat. A najteže je stvoriti političke, kulturne, moralne i egzistencijalne uslove za normalan i autonoman život i rad članova akademske zajednice i studenata. Za taj ogromni napor nije dovoljna tzv. politička volja. Potrebno je i jedno osećanje koje trenutno ni najsavesniji istraživači ne mogu naći u Srbiji – stid. Upravo u korupcijsko-kriminalnom korenima problema leži i odgovor na pitanje zašto univerziteti i fakulteti u Srbiji postupaju u takvim slučajevima, u narodu bi se reklo, „ko pijan s gaćama“. U društvu ogrezlom u korupciju ne može se očekivati da univerziteti i fakulteti budu izuzetak. Kada neki profesori Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, na primer, kao trgovci na buvljoj pijaci prodaju studentima pozitivne ocene, a zatim više godina opstruiraju sudski proces da bi ga doveli do zastare i tako izbegli zaslužene kazne, ne treba očekivati da će u slučajevima sumnjivih doktorata časnije postupati.

Da ipak situacija nije tako tamna kao što sam je opisao svedoči „Mišljenje o disertaciji kandidata Siniše Malog“, koje je potpisalo preko 300 profesora i naučnih radnika, saradnika više univerziteta u Srbiji 15. februara 2018. godine. To je gest koji zaslužuje svako poštovanje i kojem se od srca pridružujem, ali i znak da intelektualno poštenje i građanski moral nisu nestali iz akademske zajednice. Neću se, dakle, potpisati kao „dr“. Neću se – s obzirom na nivo jezičke kulture kojom opšte neke moje kolege sa katedre za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu – potpisati ni kao sociolog. Stid me je! Uostalom, naučio sam – dovoljno mi je moje ime i prezime.