Direktor policije, na ‘leb da ga mažeš

Ta funkcija, kao i tolike druge, ispražnjena je od bilo kakvog sadržaja, smisla, stvarnog autoriteta, pa i odgovornosti.

Sve što je od prazne ljušture funkcije ostalo je kancelarija, nešto sitnih privilegija i počasno mesto u kadru dok ministar daje izjave.

U tom smilsu, prototip budućeg direktora već je iscrtan – traži se kandidat trajno odstranjenog ličnog integriteta, koji zna da uoči razliku između onoga što piše u zakonu i onoga kako se stvari rade.

Potreban je neko ko će biti voljan da na dnevnom nivou toleriše uzurpaciju svojih nadležnosti i da stoički podnosi zlupotrebu službe kojoj je posvetio život u političke svrhe.

Potpisivati šta treba da se potpiše i odlučivati tamo gde sme da se odlučuje. Privid profesionalnosti je poželjna, a lojalnost neophodna osobina.

Kad je već to tako, gde je žurba da se izabere direktor? Zakonske odredbe su ovde odavno puko ispunjavanje forme, skakanje kroz obruče za koje se ima sve manje entuzijazma. A ni Evropa više ne svraća toliko često, pa nemamo ni za koga da se pretvaramo.

Logično pitanje je – zašto oni to tako? Još logičniji odgovor – zato što im se može. Zašto im se može? Pa zato što niko neće da ih kazni i da izabere one koji neće to tako. Pod pretpostavkom da takvih ima.

Ogromna većina građana ni ne zna da ta funkcija direktora policije uopšte postoji i čemu služi. Uostalom, čemu uopšte i to odvajanje policije od vlasti?

Zna se red – uniforma je država, država je partija, partija je Vučić. Dok ne postane neko drugi. Dok god se većina bude ravnala spram te mantre u ovoj zemlji će biti bitnije ko će biti prvi plejmejker košarkaške reprezentacije nego ko će biti direktor policije.

To dominantno uverenje da se direktor policije ne maže na hleb, prvi je zamah bagerom u Hercegovačkoj, prvi udarac pendrekom na julskim protestima, prvo saslušanje policajaca koji su otkrili Jovanjicu…

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.