Direktori na partijskom lancu

Prva vest – Vlada je ponudila povećanje plata od 11 odsto za sve zaposlene u prosveti i čeka odgovor sindikata. Druga vest – Ekonomski forum u Beogradu kaže da je neophodno povećati ulaganje u obrazovanje kako bi rast bio održiv. I treća vest – prosvetni radnici iz Niša i još nekih gradova se žale da MUP preporučuje (čitaj naređuje) saobraćajnim preduzećima da ne prevoze prosvetne radnike u Beograd na protest.

Ovde se postavlja pitanje da li je Vladin predlog o povećanju za 11 odsto u skladu sa zahtevom Ekonomskog foruma da se poveća ulaganje u obrazovanje da bi se obezbedio održiv rast.

Podsetimo, interesovanje mladih za upis na nastavničke fakultete je gotovo ništavno. U redovnom roku ne mogu da napabirče ni trećinu od planiranog broja, a u dopunskom se javljaju kandidati čiji je srednjoškolski uspeh ispod proseka. Ti ispodprosečni treba sutra da brinu o najdragocenijem kapitalu koji ima nacija, o razvoju mladih.

Prosvetni radnici godinama traže od Vlade plate na nivou republičkog proseka (po primanjima su na začelju u regionu) i štrajkovima se bore da to postignu.

Pravo na štrajk i proteste niko im ne može oduzeti, ali državni mehanizam, preko svojih pipaka kao u oktopoda, može ih ometati trudeći se da umanji njihove efekte. I ključno pitanje: ko je ovlastio MUP da se upliće u poslovnu aktivnost bilo koga preduzeća? Da li se tako ostvaruje glavni zadatak policije da brine o održavanju mira i sigurnosti? Svojim ponašanjem ona uznemiruje javnost.

Postavlja se pitanje: čiji je MUP – državni, narodni ili partijski? Ako je državni, trebalo bi da brine o održavanju reda i zakonitosti, a ne da se meša u preduzetne poslove jer tako je najmanje narodni. I da kažemo suštinu: kod nas je MUP partijski. Načelnik je načelnik po partijskom postavljenju, direktor saobraćajnog preduzeća je rukovodilac jer ga je na tu funkciju postavila partija.

Od vrha do lokala sproveden je partijski centralizam. Prosvetnim radnicima se onemogućuje da o svome trošku dođu na protest u Beograd, a na partijsko slavlje SNS-a, pre neki dan u Vršcu, dolazili su ljudi (neki i nevoljno) obezbeđenim autobusima i uz plaćenu dnevnicu od 2.000 dinara. Čiji je to novac, ko je to platio? U kojoj državi mi živimo? U partijskoj, a u njoj nema pravde i prava.

Znamo da je utopija kao savršena država neostvariva, ali o njoj treba sanjati. Sanjao ju je i Ivo Andrić koji piše: „Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. Tu se saznaje i objavljuje sve što je među ljudima bilo skriveno i tajno, kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno. Ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo, vraća sve što je utajeno i oteto, dosipa onome kome je zakinuto, odasipa gde se presipalo…“

Treba se boriti za pravi sud i punu istinu i da se vrati sve što je utajeno i oteto. A puna istina je da sva unosnija radna mesta zauzimaju ljudi po stavljeni po partijskom nalogu. Direktori se drže na partijskom lancu u VD statusu i tako im se stavlja do znanja da su na tom mestu dokle dok izvršavaju partijske zadatke. A narod je zakinut.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.