Direktorka koja podseća na Miću

Nažalost, takva – kao i bilo kakva druga – verbalna kvalifikacija ne može da dočara kvalitet, energiju i potencijal kojima on zrači u svom okruženju, ali i daleko van njega.

Iskusan kadrovik bi rekao: „Daj sledećeg, do tog najboljeg“. E, pa nema ga. Jedna od mnogih Petrovićevih zasluga je što je stvorio impresivan tim sposobnih saradnika sa kojima nesebično deli svoje znanje, ali još niko nije stasao da uđe u njegove čizme.

Postoje ljudi koji svojom pojavom preobrate ne samo užu struku, već i širu oblast kojom se bave.

Na prostorima bivše zajedničke države pandan Vladi Petroviću jedino bi bio Dragan Laušević u Crnoj Gori.

Obojica su, svako na svom području, podigli na znatno viši nivo ne samo svoju specijalnost, epidemiologiju, već preventivnu medicinu i narodno (javno) zdravlje u celini.

I jedan i drugi su se nametnuli svojim znanjem i sposobnostima, prepoznati su u međunarodnim stručnim krugovima i pozivani su kao eksperti ili konsultanti u Svetsku zdravstvenu organizaciju i druge ustanove UN.

Zajedničko im je i što tamo nisu nastupali kao slobodni strelci, već su gledali kako da što više saradnika vidi korist od njihovih angažmana. Jedina razlika je u tome što je Laušević u svojoj zemlji institucija.

Menjao je funkcije, ali samo po svojoj želji i uz sopstvenu saglasnost.

Da je neko poželeo da ga silom smeni, branila bi ga cela struka.

Vlada Petrović je godinama, prvo kao šef Katedre epidemiologije i rukovodilac odgovarajućeg sektora u Institutu, zatim od 2011. kao direktor, a poslednje tri godine kao v.d. direktora, ulagao napor da njegova ustanova bude servis građana u najboljem smislu te reči i da oni od nje vide konkretne koristi.

Osavremenio je dijagnostiku, doveo nivo predostrožnog i aktivnog nadzora nad nizom bolesti na evropski nivo i nesebično omogućavao da se ta dragocena iskustva prenesu i ispod dve velike reke.

Teško bi bilo setiti se inicijative u oblasti narodnog zdravlja koja nije prvo uvedena u Vojvodini, pa se onda – nekada uz otpore i oklevanja – prenela na ostatak zemlje.

Ustanovu je vodio zahvaljujući svom zasluženo stečenom i neosporavanom autoritetu.

Nova direktorka na tu kartu svakako da ne može da igra. Jedino ne bi valjalo da se nameće sejanjem straha i progonom stručnjaka.

Institut ni sada neće propasti, ali pre svega zahvaljujući pomoći koju će novoj upravi pružati profesor Petrović i njegovi saradnici. Oni su vaspitani da, kao preventivci, brinu o zdravlju građana i to će nesebično nastaviti da čine.

Mudrost bi nalagala novoj direktorki da ume da ceni takav odnos prema profesiji.

Po svojim kvalifikacijama, ona podseća na roštiljdžiju Miću, ali, srećom, Institut za javno zdravlje Vojvodine – ukoliko ga ona sama kadrovski ne opustoši – nije Elektroprivreda Srbije.

Inače, nisu njeni gresi ni mama Cica, ni članska karta SNS. Majku nije mogla da bira, a pripadnost političkoj partiji je stvar izbora, koji kod nas nosi i jaku moralnu komponentu (partijsko opredeljenje otkriva odnos prema civilizacijskim vrednostima, kao što su vladavina prava, demokratija, slobodni izbori, itd).

Njen greh – a to se u mnogo većoj meri odnosi na njene mentore – jeste bezobalna oholost bez ikakve odgovornosti za svoje nepodopštine.

Donosioci te nesrećne odluke računaju da niko javno nije pitao ni koja budala je – i sa kojim namerama – nametnula poslovičnog Miću na čelo EPS-a, pa je taj manir nebrige za opšti interes postao standard.

Ostaje teoretska mogućnost da u samoj Cicinoj ćerki proradi osećaj čojstva, pa da odbije da potisne „od sebe boljega“.

Sumnjam u takav stepen njenog samouvida.

Autor je epidemiolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.