Diskvalifikacije predsednika Etičkog komiteta

Ipak, ono što me buni kao nevoljnog pratioca njegovog rada je pitanje zbog čega se profesor u raspravama koje se tiču za ili protiv obavezne vakcinacije ne poziva na činjenice, već pristupa isključivo napadima ad hominem.

U ovo disciplini, profesor se odlično profilisao svojom knjigom „Istina o vakcinama“ koju je posvetio savesnim roditeljima koji su se mogli upoznati sa profesorovim umećem psihodijagnostike nevaljalih kolega. Evo kako Radovanović, inače predsednik Etičkog komiteta SLD, opisuje stručnjake koji kritikuju obaveznu vakcinaciju:

Mark Gajer, američki istraživač koji je ukazao na vezu tiomersala i autizma, opisan je kao neko koga su „stručnjaci ismevali“, koji „paranoidno veruje u besplatne vakcine“ i koji se nije baktao istraživanjem, već je do rezultata dolazio „razmišljanjem“.

Kristofer Šo, kanadski profesor oftalmologije, prema Radovanoviću, objavljuje metodski neprihvatljive članke „protiv vakcinacije“ koje radi sa „lošom namerom“.

Tatjana Obukanič, imunolog, zbog svog stava o neobaveznoj vakcinaciji i izdate knjige „Vakcinalna iluzija“, u kojoj je „sve toliko pogrešno da se postavlja pitanje njenih motiva“, opisuje se kao „prosvetljena nakon što se porodila“, a njene izjave su „ogoljeni primer rasne higijene“ i „poziv na rušenje svih vrednosti u društvu“.

Lucija Tomljenović, molekularni biolog i istraživač, „uspeva da po neku svoju ideju progura po naučnim časopisima“ iako osuđuje njenu „antivakcinalnu aktivnost“.

Petru Ivanovskom, dečjem hematologu i profesoru pedijatrije, „laska pažnja javnosti koja se stiče zapaljivim izjavama“. Iako je trebao da u Londonskoj laboratoriji istražuje tezu po kojoj je di-te.per vakcina triger dečje limfoblastne leukemije, Radovanović zaključuje da su „naučni kongresi nekada praćeni bizarnim izjavama i postupcima“, uz dalje opise o „nedostatku samouvida i neutemeljenom osećaju samoveličine“.

Branimir Nestorović, dečji pulmolog i profesor pedijatrije , optužen je za „jeretičke misli“ koje mu Radovanović oprašta zbog „porodičnih razloga“. Dakle, govoriti kritično o vakcinaciji može samo onaj kome je dete oštećeno vakcinom, a usput je i profesor pedijatrije.

U istom duhu profesor Radovanović je pisao i prethodna dva teksta u „Danasu“, na koja reagujem. Opet „nedostatak samouvida, samoveličina, antivakcinalna aktivnost, loša namera, teorija zavere, prosvetljenje, varikina, ksenofobija i rasne higijena“.

Epidemiolog Radovanović bi mogao da se statistički pozabavi verovatnoćom istih osobina koje prepoznaje kod svih svojih „protivnika“, ali i time što se u pogovoru svoje knjige zahvaljuje čoveku koji proganja kritičare obavezne vakcinacije po internetu i želi im „smrt u teškim mukama“, zbog čega je i na sudu.

Obavezna vakcinacija je suprotna članu 25. Ustava republike Srbije, Konvenciji o ljudskim pravima u biomedicini član 2., Povelji EU o osnovnim pravima član 3., Zakonu o pravima pacijenata član 7, 8,44., Zakonu o zdravstvenoj zaštiti član 25. Evropski sud za ljudska prava presudio je 9. jula 2002. da obavezna vakcinacija, kao neželjeno lečenje , ometa zagarantova pravo na privatnost. Savet Evrope osudio je 29.4.2010. bliskost farmaceutske industrije i „struke“ tokom „pandemije „svinjskog gripa. Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima u članu 49., dokumentaciju na osnovu koje su se vakcine registrovale čuva kao „službenu tajnu“ kojoj nema pristup ni stručna, ni laička javnost. Obavezna vakcinacija krši Osnovna etička načela u članu 2 3,4,5, 6, ,9,

Ovim završavam javnu raspravu sa dotičnim. Svako sledeće klevećenje i bacanje varikine u oči javnosti, neka mu je na čast.

Autorka je psihijatar