Pripadam onoj grupi studenata koja je imala priliku da sluša prva predavanja profesora Dušana Pavlovića na Fakultetu političkih nauka. Osećam se pozvano – i prozvano – da u ime te generacije, kao neko ko je imao sreću da bude hroničar dosadašnje akademske karijere profesora Pavlovića, reagujem na sramnu i zastrašujuću stvarnost kojoj ga je izložila ustanova na kojoj je ponikao, a kojoj je
Pripadam onoj grupi studenata koja je imala priliku da sluša prva predavanja profesora Dušana Pavlovića na Fakultetu političkih nauka. Osećam se pozvano – i prozvano – da u ime te generacije, kao neko ko je imao sreću da bude hroničar dosadašnje akademske karijere profesora Pavlovića, reagujem na sramnu i zastrašujuću stvarnost kojoj ga je izložila ustanova na kojoj je ponikao, a kojoj je on svojim naučnim i radom sa studentima nesebično mnogo dao.
I nakon četvrtog zasedanja izbornog veća, s nevericom tome svedočimo, Fakultet političkih nauka propušta priliku da profesora Pavlovića izabere u zvanje redovnog profesora. Profesor Pavlović, agilni predavač, roker među akademicima, ispunio je sve uslove za izbor. I formalne i neformalne. Ipak, grupa redovnih profesora po zvanju, iz sebi znanih razloga, redovnog profesora po stavu i ponašanju ograničava u nameri da postane punopravni član profesorske zajednice.
A Dušan Pavlović je to pravo i te kako zaslužio. Kada je moja generacija pre 11 godina pohađala predavanja i vežbe na prvoj godini studija, profesor Pavlović je tek bio pristigao na naš fakultet. U tom trenutku – budući da je to bio sam početak naših studija – nismo bili svesni toga da su se energija, posvećenost i pedagoška taktičnost koju je demonstrirao na predavanjima i vežbama zapravo ubrajale u vanredne pojave na fakultetu. Uz predavanja Ilije Vujačića i Vladimira Pavićevića na predmetu Istorija političkih teorija, takođe na prvoj godini, Pavlovićeva živa i interaktivna predavanja predstavljala su sve ono zbog čega bi se brucoši koji su istinski zainteresovani za politiku i političke fenomene osećali dobro onda kada bi sedeli u amfiteatru Fakulteta političkih nauka. Amfiteatar je u tim prilikama kipteo od promena. Od optimizma.
Pavlovićeve pune vrednosti, pak, smo postajali svesni tek na predavanjima u drugim fakultetskim slušaonicama, na višim godinama studija, razumevajući sve bolje kategorije uporednog i relativnog. U poređenju, dakle, sa najvećim brojem drugih profesora sa svih godina studija, on je bio aktivan, aktuelan i aspirativan. Triple A, auditorijume (AAA): predavač koji se trudi oko svojih studenata; onaj koji je u dosluhu sa najsvežijim idejama u oblasti političke nauke i društvene nauke generalno; taj koji svojim nastupom privlači pažnju ogromne većine studenata. Da je to tačno zna i svako ko je učestvovao u nemalom broju vannastavnih aktivnosti koje je inicirao – onih aktivnosti koje sveprisutnog, a vanrednog (sic) profesora Pavlovića čine prilično redovnim, dakle, izvanrednim.
Uzbudljive rasprave o opravdanosti humanitarnih vojnih intervencija, čitalačke grupe o egalitarizmu koje je organizovao sa profesorom političke filozofije Đorđem Pavićevićem, ekstrakurikularni kurs iz Teorije igara koji je bio posećeniji od mnogih obaveznih kurseva na fakultetu, ali i muzičke probe i fenomenalni koncertni nastupi pred istim onim amfiteatrom, samo su neke u nizu onih u kojima smo učestvovali.
A Profesor Pavlović poštuje sagovornika nezavisno od godina i iskustva. On je polemički tip. Konstruktivni provokator. Najčešće lično inicira tête-à-tête raspravu sa studentima. On je bio prvi profesor sa kojim smo mogli da razgovaram o Jonu Elsteru, jednom od najznačajnijih društvenih naučnika današnjice (kojeg je takođe u saradnji sa svojim studentima preveo i počeo da predaje na doktorskim studijama), o metodološkom individualizmu, o prirodi društvene, političke i ekonomske nauke, o dozvoljenim dozama paternalizma i državne intervencije. Kasnije na master studijama upoznao nas je sa novim institucionalizmom u političkoj nauci – sa perspektivom koja je onima koji su imali tu sreću da pohađaju kurs pod istim nazivom napokon predstavila i upotrebljive instrumente za analizu savremene političke prakse – a neke od oblasti za koje nas je zainteresovao, poput bihejvioralne ekonomije, mnogima su otvorile vrata najprestižnijih svetskih instituta, a nekima od nas predstavljaju nezaobilazni izvor znanja čak i u komercijalnoj sferi.
Nemoguće je učestvovati u svemu tome, a da to ne utiče na osnaživanje lične želje za uvećanjem znanja, za stalnim propitivanjem argumentacije i generalnim intelektualnim sazrevanjem. Takav je profesor Pavlović. Provocira i motiviše. Znali bismo i do najsitnijih sati da raspravljamo o tek objavljenoj knjizi, analizirajući poglavlje po poglavlje u baštama beogradskih kafea. Neretko bismo se raspravljali i preko telefona. Najavljivao bi nam svoj poziv profesor Pavlović. To je akademski poziv.
Postavljamo pitanje – kako je moguće da se jedan takav profesor nađe na udaru svojih kolega? Šta je to što, protivno svim našim iskustvima, protivno popularnosti koju uživa kod ogromnog broja studenata uprkos nepokolebljivoj objektivnosti, iritira izvesnu grupu redovnih profesora? Da nije u pitanju zavist? Ili strah od konkurencije, osećaj ugroženosti zbog nadolazećeg intelektualnog i profesionalnog izazova?
Čime su, uostalom, oni koji se protive izboru Dušana Pavlovića u zvanje redovnog profesora isto to zvanje zaslužili? Koliko su svojih studenata zaista upoznali? Koliko njih su inspirisali, pokrenuli? Sa koliko njih su danas u kontaktu?
Profesor Dušan Pavlović i pojavno i suštinski predstavlja sve ono što oni koji pokušavaju da ga blokiraju nisu. Predstavlja pretnju akademskoj lenjosti, učmalosti i inerciji. Razlozi zbog kojih žele da ga uklone sa fakulteta mogu biti vrlo konkretni, možda čak i lični, ali u suštinskom smislu oni su konceptualni: profesor Pavlović je uneo distorziju na Fakultet političkih nauka, kako onu akademsku, tako i gitarsku. Bukvalno. U amfiteatar.
On je Bob Dilan FPN-a, s tom razlikom što je Dilanu kablove na NJuportu folk festivalu 1965. godine sekirom želeo da preseče jedan Piter Siger, folker koji je ipak imao sluha, dok Pavlovićevu distorziju danas, 2015, žele da priguši tek folklorno uspavana grupa profesora bez autorskog pečata. Ni slova ni rifa. Tek po koji neartikulisani džeming koji svima para uši.
Generacija studenata kojoj pripadam je dovoljno iskusna da razlikuje profesore koji rade i stvaraju od profesora koji takve koče. Generacija studenata kojoj pripadam neće dopustiti tupim intelektualnim sekirama da nadolazećim studentima Fakulteta političkih nauka uskrate inspiraciju i priliku za sticanje savremenog i upotrebljivog znanja.
Careful, careful, careful, with that axe, profesori po zvanju. Dobro vas poznajemo.
*Autor je politikolog, programski direktor Libeka, a tekst je objavljen i na sajtu Peščanik.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
