Divni ljudi s malog ekrana

… u proteklih 60 uzbudljivih godina, iako sam i ja u ovom preduzeću proveo dve godine divnih davnih šezdesetih godina u Humorističko-zabavnoj redakciji kod divnog ljuda Mališe Marinkovića kao jedan od autora scenarija za prvi kviz TV Beograd „Da ili ne“ pored divnih ljudi Novaka Novaka, Dušana Kandića, Bore Savića.

Bio sam obradovan što vidim neke meni drage face, iz vremena kada sam bio „mlad i lep kao ruža“, kurčevit što bi neko rekao a koje sam sretao po hodnicima u Abardarovoj No 1. Još više sam se obradovao Tanji Peternek Aleksić, koja je sjajna novinarka (gospodina koji bi Tanjin partner „iz senke“ nažalost ne poznajem i verujem da ne bi prošao na testu govora kod Drage Jonaš), nasuo sebi piće i duboko se uvalio u fotelju. Zašto sam odjednom počeo da brojim koliko puta je u emisiji u trajanju od oko 90-ak minuta, rečeno divni ljudi, „samo nebo zna“, da bih na kraju ustvrdio razloge koje iznosim pred vas divne čitaoce. Istina zabrojao sam se ali, tu je, cirka, oko 150 puta, jedanput je rečeno da se puvam, i tvrdim da ni 1 i slovima nijedanput nije pomenuta divna ljudina Miodrag Mališa Marinković, urednika Zabavno-humorističke redakcije, od čijeg je minulog rada televizija poslednjih petnaestak godina dobrano živuckala. Lolu Đukića, pomenutog u fusnoti, izostavljam jer ta gromada od čoveka zaslužuje posebno slovo.

Prvo što sam naučio od Milana Bulatovića, glodura Zabavne redakcije Radija (počeo i najduže radio), da je uslov za dobar intervju (najteža i najdosadnija novinarska disciplina prema mom neskromnom mišljenju) dobra priprema. Gospođica Tanja davno je savladala tu lekciju i usvojila manire ljudi koji su kao sav običan svet, pa je po nekom nepisanom redosledu počela da zapitkuje i kao nekim magičnim transporterom počela da čeprka po prošlosti, što je, siguran sam, ostavilo dubok utisak na gledaoce, naročito stariju generaciju koja je godinama umirala od želje da sazna šta je to gospođica Lango nasledila od svoje majke gospođe Dunje, da li se gospođica Branka Nikitović ponosi svojim ocem Draganom, čuvenim sportskim reporterom i spadalom (izvan kamera), pravo otkrovenje bio je Nikitin pad u nesvest pred kamerama, da se B. Kockica puvao i želeo da postane DŽejms Bond, da su se Staka i Danka izborile za spikersko mesto između 200 kandidatkinja (bile su četiri, ja sticajem okolnosti prisustvovao audiciji u studiju na Sajmištu), da je sa Tehničkog fakulteta Minja Subota jednog petka s tobogana pao među decu (a počeo je na Radiju u „Mikrofon je vaš“ i prve tekstove autora Baneta Cvetkovića, Đokice Zorkića, Mutka Perovića i moje malenkosti izgovorio u brk mikrofona vašeg), zadivila me priča da je jedan od mojih bivših urednika zaista, ali zaista divan čovek Saša Marković, muž gospođe LJiljane, najlepšeg lica malog ekrana i nesuđene glumice, s LJiljanom koautor Duce prve pankerke, da… šta dalje da vam prepričavam kada ste i sami gledali i uživali.

Pa zašto ja zloupotrebljavam stranu ovih divnih novina? Zato, što sam posle emisije još dugo razmišljao, kako bi 60 uzbudljivih godina obeležili, Skale Mitić, Kamenko Katić, O Šole mio, Aca Đorđević, a pre svih Mališa Marinković. I još stotine neimenovanih staromodnih stvaralaca naše dične televizije. Oni bi, gotovo sam siguran, staromodno proglasili čitavu 2018. godinu za jubilarnu, napravili bi „svečanu akademiju“ u Centru Sava, da gledaoci mogu uživo da vide svoje junake, a ako im se posreći i dodirnu ih. Sigurno bi na staromodni način napravili izložbe, jedan dan posvetili staromodnim autorima koji zahtevaju ogroman prostor za priče i primere o njihovom staromodnom stvaralaštvu, na čijim se temeljima današnja generacija radnika RTS lagodno ljuljuška.

Hot, međutim, verovatno iz razloga štednje, love nema čak ni u Narodnoj banci a kamoli u televiziji, napravljen je jedan skroman ali divan čapras divan, sa divnim ljudima o divnim ljudima. Proleteće još 60 godina, pa će za 120. godišnjicu (ponovo neće biti love) tadašnja generacija reprizirati ovu emisiju, uvereni da, što su dužni su odužili.

Ovde sad ide numera Arsena Dedića: „Ja pjevam da mi prođe vrijeme, aha…“